U Rimu je tog proleća bilo izuzetno toplo. Gospodin u drugoj polovini pete decenije lagano je šetao obučen u diplomatsko odelo. Kravatu je skinuo i čekao da je stavi tek pred ulaz u Poslanstvo. Njegova supruga je volela da ga gleda dok se svakog jutra oblačio. Samo njegova pesnička melanholija joj je budila nadu da će sve biti u redu i jedino je ona mogla da savlada pesimizam Rima u kome se uveliko pričalo da će uskoro biti rata.
Sirotinja, koja je jedva čekala da prođe zima, živeći od danas do sutra, raštrkala se po gradskim ulicama, tramvaji su krstarili gradom, noseći buku za sobom. Blato koje je ostavljalo svoje tragove po večnom gradu, pretvaralo se u prašinu i vijugalo na vetru, na istom onom vetru o kom je on maštao sećajući se snežnih vrhova Špicbergena.
Dok ga je misao vodila negde daleko na sever ka Hiperboreji, približavao se poslanstvu i obavezama koje su ga čekale. Nameštajući kravatu i rukama lagano prolazeći kroz svoju gustu kosu, primetio je da mu se sa druge strane ulice približava muškarac lepog stasa, kome se po lepom i čistom licu videlo da je prerano osedeo.
Mahnuo mu je, morao je da zastane. Sa savetnikom je bio u korektnim odnosima, ali nisu bili prisni prijatelji.
- Dobro jutro, Beljanski. Danas je veliki dan. Oko Kneza i Cvetkovića biće dosta posla.
- Nadajmo se da će sve proteći u najboljem redu. Kraljevska porodica očekuje goste. Moraćemo da vidimo šta ćemo sa Musolinijem, znate, Ćano je već intervenisao i da želi što veću ulogu za sebe i dučea.
- Knez zna sa takvima. Neće biti problema i kralj Viktor Emanuel želi da knezov dolazak iskoristi za jačanje svojih pozicija.
- Da, to mi je poslanik Hristić napomenuo. Nego Crnjanski, moram nešto da Vam pokažem, spremamo poklon za kneza.
Ušli su u poslanstvo i krenuli ka kabinetu Beljanskog, kad ih je presrela sekretarica poslanika Hristića i pozvala na sastanak.
- Gospodo, veliki dan, nadajmo se da će nakon dolaska regenta takav i ostati. Da li smo spremni?
- Novinari su obavešteni, grof Ćano isto tako, kao i italijanski dvor. Nadajmo se da će nam ova poseta omogućiti mir na duži vremenski period.
- Tome svi težimo, jer mir nam je sada najpotrebniji. Uzdajmo se u princa i ostaje nam da se nadamo da će Musolini ostati pri stavu da želi mir sa našom Kraljevinom.
- Beljanski, kako stojimo kod Vas?
- Upravo smo kolega Crnjanski i ja krenuli ka mojoj kancelariji. Želim da mu pokažem šta smo spremili kao poklon za princa. Siguran sam da će posebno biti interesantno našem atašeu.
- Idite Vi. Na doček krećemo zajedno, imamo još vremena da pozavršavamo sve poslove.
- Kolega Beljanski, pored Vas, ja ne znam da li i koliko mogu da pomognem kad je slikarstvo u pitanju. Ipak, pored Kašanina Vi ste jedan od pozvanijih ljudi u toj oblasti.
- Hvala Vam Crnjanski. Kad me poredite sa Kašaninom prosto godi, iako sam ja pravnik i diplomata, pa tek onda poznavalac umetnosti i kolekcionar, ali Vaše mišljenje zaista poštujem. Za Vas znam da ste poklonik Mikelanđela, ali... – prekinuo je govor i otvorio vrata od kabineta. Dva platna su stajala na štafelajima i bila su prekrivena belim čaršavima.
- Prvo pogledajte ovog Holanđanina. On je namenjen princu, za muzej. Šta mislite?
- Senzualnost pokreta i toplina boja govore da ovo samo može biti Rubens.
- Kolega, svaka čast, očekivao sam da ste upućeni, ali ovako iz prve, ostavljen sam bez reči. Onda, siguran sam da ovo drugo ulje, koje već godinama čuvam, da će biti još lakše za prepoznavanje, to jest sa njim ste već imali dodira.
Ovaj inače uzdržani i povučeni čovek je teatralno sklonio belu pokrivku i ostavio svog sagovornika bez teksta. - Skoro godinu dana čekam da Vam ovo pokažem. Šta kažete, Crnjanski, šta kažete?
Zbunjeno je stajao nad platnom. - Beljanski, odakle Vam ovo? Riberu sam poslednji put video pre desetak godina u Berlinu. Savetovao sam Baluga da ne kupujemo. Jednostavno nisam bio siguran.
- Tako je, Crnjanski, sumnjivi Ribera. Kad ste odbili Turčina, ja sam tada bio u Parizu i dobio zadatak da proverim originalnost ovog ulja.
- I, kažite, Beljanski, da li je original ili ne?
- To nažalost ne možemo utvrditi. Starina je svakako iz Riberinog vremena, ali da li je on ili neko od njegovih učenika ovo naslikao, to će tek razvojem tehnologije moći da se utvrdi. Svakako, delo je u odličnom stanju, a nek nove generacije utvrde verodostojnost.
- Ali vi ipak preferirate domaću umetnost. Otkud da ste kupili ovo platno?
- Znate, mnogi su odbili tog veselog Turčina. Jednostavno bilo mi je žao, dao sam za sliku iz drugog fonda, naravno po mnogo nižoj ceni. Crnjanski, ostali ste mu u lepom sećanju, rekao mi je da Vas pozdravim kad se sretnemo, pa rekoh evo prilike.
- Gde li je on sada, ko će ga znati. Na koju stranu ga je put naveo, možda se vratio za Tursku!?
- Moguće, čovek je pustolov. Možda se zadržao u Parizu, možda je produžio dalje u Novi svet, a možda se zaista i vratio u Tursku. Velika je to zemlja, za takve ljude svakako uvek ima mesta. To su oni koji se uvek snađu.
- Kolega Beljanski, čuvajte je bar kao uspomenu. Možda bi trebalo da je pokažete Kašaninu, ne događa mi se često da me neko ovako prijatno iznenadi.
- Meni se dopada. Dok je Hristić poslanik u Rimu, neka ostane, a za kasnije, neko nov će je ili zadržati ili poslati za Jugoslaviju. Stavio sam napomenu da autorstvo nije dokazano, pa neka vide. Crnjanski, bio bih počastvovan da i Vi, Vašim parafom potvrdite moju sumnju.
- Zadovoljstvo je moje. Prislonio je olovku i svojim inicijalima parafirao belešku Beljanskog. - Hoćemo li da se spremamo. Mene novinari već čekaju na stanici. Vi dolazite sa Hristićem?
- Da, da, takav je dogovor. Vidimo se kasnije, i da nam poželim puno sreće.
- Danas će nam trebati, Beljanski, do skorog viđenja…
Pozdravili su se sa Kurbanovim. Ostao je, kako sam reče, da još malo uživa u lepoti antičkog Ohrida i da svojim sagovornicima omogući da se udalje i lagano izgube u vrevi staroga grada.
- Armenski, čini mi se da smo sa ruskim atašeom dobro prošli. Na prvi pogled sve rečeno izgleda prilično logično - rekao je Vasilevski brišući znoj sa čela.
- Postoji mogućnost da govori istinu i da zaista želi da pomogne. Međutim, mene plaše njegovi u Moskvi. Mišljenja sam da država jednim delom utiče na njih, ali isto tako pojedinci imaju prevelik uticaj na državni aparat. To me i plaši, problem je ko će prvi doći do mene.
- Ali zašto onda ideš ponovo u Moskvu? - pitao je prijatelj.
- Moram. Ne znam da li ću uspeti da isteram istinu na čistinu, ali bar da pokrenemo nešto što drugi mogu da nastave. Suludo je, dovoljno sam dao, pre svega samog sebe. Red je da i drugi pokušaju da stave tačku na ovu već pomalo apsurdnu priču.
- Nego, ko je taj sportista kog je pominjao, taj Tricikl. Pretpostavljam da nije bio biciklista.
- Nije biciklista, ali nije ni istoričar umetnosti, već nekadašnji špijun. Rusi vode računa o svemu. Čak znaju i poreklo mojih roditelja, koje je vrlo blizu nekadašnjeg Dragutinova. Želeo je da mi malo podiđe, ali i da upozori da znaju sve. Tricikl je tajno ime, čuveni Dušan Popov, radio je za MI6 tokom rata. Bio je dvostruki agent i to vrlo uspešan, karijeru je završio kao pukovnik britanske vojske.
- Tako znači! Danice, uvek nam je ličio na špijuna, zar ne? Spuštali su se ka starom gradu kad su prošli pored Bogorodičine crkve. - Nego Armenski, ovde je i spomen-ploča još jednog tvog zemljaka, Mihajla Pupina.
- Čuveni Pupinov zvonik. Mada, Vasilevski, on je i tvoj zemljak, dalekim poreklom iz ovih krajeva. Moskopolje, čak nije ni daleko od Ohrida. Sveta Bogorodica je slava svih Pupina, to znaš, zato je i ovaj zvonik darovan.
- Ne daš se iznenaditi. Pupin je dosta pomogao Ohridu nakon Prvog rata. Nego Danice, hoćemo li da uđemo u galeriju? Tamo su mi papiri koje je Dušan tražio. Da li je to u redu?
- Može, zbog toga smo i došli. Posle nas valjda vodiš negde na ručak?
- Za to se ne brini. Često boravim ovde, tako da znam šta ćemo jesti, a šta i popiti.
Ušavši u galeriju, Vasilevskog su dočekale kolege. Po prisnim zagrljajima dalo se primetiti da se dobro poznavao sa njima. Obezbedili su im jednu prostoriju u kojoj je mogao da im pokaže papire koje je doneo iz Bitoljskog arhiva. Bio je vidno uzbuđen, nadao se da može pomoći Armenskom i da će saznanja do kojih je stigao poslužiti prijatelju da završi svoju potragu.
- Sve što nam je potrebno u vezi je sa Francuskim konzulatom i crkvom Presveto srce Isusovo. Kao što ćeš videti iz korespodencije francuskog konzula i fratara, oni pišu o prisustvu varalice u današnjim prefekturama Solun, Kukuš, Pela, Ser, kao i u Prilepu, Ohridu. Naravno i Bitolju, u kom se održavala najveća međunarodna diplomatska i umetnička trgovina, kako uticajem, tako i umetninama. Ovde je i jedina fotografija tog prevaranta. Budi siguran da je nigde više nećeš naći.
- Da, Bitolj je na prelazu u dvadeseti vek bio meka za raznorazne probisvete. Uopšte, fascinantno je kako je ikona uopšte dospela do Bitolja.
- Da, sam Ribera, kome je uopšte palo na pamet da sliku dovlači čak ovde. Ali sa druge strane takva vremena su bila, svačim se trgovalo i sve je bilo jeftino, a ljudski život najjeftiniji.
- Upravo o tome i piše francuski konzul. Ipak pre sto i kusur godina informacija je mnogo sporije putovala. Varalica je nekad mogao mesecima da ordinira dok se ne sazna istina o njemu. Najgore od svega, takvi ljudi su bili školovani, u odnosu na svoju okolinu čak vredni poštovanja. Dok bi se istina otkrila, prošlo bi taman dovoljno vremena da su mogli da nestanu.
- To znači da nije samo Sveti Andrej bio u pitanju, već je bilo mnogo više od toga, zar ne, Vasilevski?
- Armenski, najbolje je da uzmeš pisma koja sam doneo i lagano čitaj. Možda je jezik francuskog konzula za današnje vreme malo arhaičan, ali verujem da ćeš se snaći.
Danica je privukla stolicu i sela pored njega. Prvo konzulovo obraćanje je bilo sultanovom dvoru, kao i visokoj porti. Tražio je informacije o tajanstvenom prodavcu koji se pojavio u severozapadnom delu Otomanskog carstva. Tu je bio i odgovor porte, kao i opis visokog crnokosog Francuza, koji se iskrcao u Solunskoj luci, tokom proleća pete godine dvadesetog veka.
Nisu imali previše informacija, sem da ga traže kako matična država, tako i većina zemalja Mediterana. Stajalo je u opisu, nije opasan, inteligentan, šarmantan, ne koristi oružje, ali slatkorečivošću i ubedljivošću nanosi skoro isto štete kao i barut. Ne treba ga se plašiti, ali ukoliko bi se pojavio u njihovom kraju obavezno ga prijaviti sreskim organima reda. Pisalo je, mnoge je već prevario. Pismo se dalje nastavljalo sa redovnim informacijama koje je porta slala i ostalim konzulatima u Bitolju.
- Dušane, pogledaj ovaj isečak iz letopisa, postoji i naknadno dopisana fusnota.
- Da, da, naslovljena na april 1908. Božjom pomoću ikona nas napustila. Kardinal obavešten.
- Da li to znači da je od tada u Moskvi?
- Nikako, to samo znači da je mnogo putovala, zanimljivo – Dušan Armenski je uživao u istraživanju, bio je fasciniran.
Vasilevski ih je pogledao - Kao na fakultetu ste, uvek isti. Sećam vas se rame uz rame, voleli ste da vam se kose dodiruju. Stvarno neke stvari ne razumem.
Podigla je malo glavu, pogled joj je prešao preko gornje ivice stakla od naočara. – Vasilevski, trenutno imamo pametnijih stvari.
- Apsolutno, samo kažem. Mada vidim njemu ne smeta tvoja blizina, drago mi je zbog toga. Armenski, da te iz moje perspektive neko drugi gleda, rekao bi da si jedan od proroka ili apostola iz ovog muzeja.
- Hajde da čujemo, zašto ti to sad pade na pamet - reče mu ne pomerajući pogled sa pisma.
- Armenski, iznad glave, trenutno ti se vidi svetački oreol.
- Ha-ha-ha, bar nas troje znamo da nije moj.
- Ko zna, možda si se produhovio za ovih deset godina van Balkana.
- Moguće, ali siguran sam da ne pripada meni - podigao je glavu i zaklonio Vasilevskom pogled na ikonu sveca koja je stajala okačena na zidu.
- Dušane, možda će ti biti lakše da fotografišeš pojedine dokumente. Da možemo još jednom da pređemo po spisima, naravno, kad završiš sa čitanjem.
- Doneo sam dvadesetak listova, sve gde se pojavljuje Francuz. Ukoliko hoćeš možemo i fotokopirati.
- Hvala ti, ali lakše će biti da čitamo na ekranu laptopa. Bolje je da ne nosimo kopije u rukama, mogu se negde zagubiti.
- Fratrovo pismo je najzanimljivije!
- Upravo prelazim preko njega. Mogu zamisliti starešinu, ponos što je pronašao Svetog Andreja i Riberu, a onda kad je saznao da su kupili mačku u džaku, bolje da ne pokušavam da zamislim zaprepašćenje. Koliko vidim, potvrda o autentičnosti nije merodavna, kaže izvrsna izrada, odgovarajući period, očuvana, ali potvrda nije validna. Tu je caka! Dobili su sertifikat nepostojeće ustanove iz Venecije. Pa ovo je divno!
- Zato i nisam hteo da ti kažem. Želeo sam da lično pročitaš.
- Vasilevski, ti biraš restoran, ali ja imam razlog da častim.
- To ne želim da čujem, ja sam domaćin, ne smem da se brukam. Kad sve ovo prođe, dozvoliću ti da mi uzvratiš gostoprimstvo.
- Ukoliko je tako, onda obećavam, evo ruke.
Izašli su iz galerije. Napokon je krenulo klupko da se odmotava. Sveti Andrej je kvalitetno platno, ali najverovatnije nije Riberin.