U Rimu je tog proleća bilo izuzetno toplo. Gospodin u drugoj polovini pete decenije lagano je šetao obučen u diplomatsko odelo. Kravatu je skinuo i čekao da je stavi tek pred ulaz u Poslanstvo. Njegova supruga je volela da ga gleda dok se svakog jutra oblačio. Samo njegova pesnička melanholija joj je budila nadu da će sve biti u redu i jedino je ona mogla da savlada pesimizam Rima u kome se uveliko pričalo da će uskoro biti rata.
Sirotinja, koja je jedva čekala da prođe zima, živeći od danas do sutra, raštrkala se po gradskim ulicama, tramvaji su krstarili gradom, noseći buku za sobom. Blato koje je ostavljalo svoje tragove po večnom gradu, pretvaralo se u prašinu i vijugalo na vetru, na istom onom vetru o kom je on maštao sećajući se snežnih vrhova Špicbergena.
Dok ga je misao vodila negde daleko na sever ka Hiperboreji, približavao se poslanstvu i obavezama koje su ga čekale. Nameštajući kravatu i rukama lagano prolazeći kroz svoju gustu kosu, primetio je da mu se sa druge strane ulice približava muškarac lepog stasa, kome se po lepom i čistom licu videlo da je prerano osedeo.
Mahnuo mu je, morao je da zastane. Sa savetnikom je bio u korektnim odnosima, ali nisu bili prisni prijatelji.
- Dobro jutro, Beljanski. Danas je veliki dan. Oko Kneza i Cvetkovića biće dosta posla.
- Nadajmo se da će sve proteći u najboljem redu. Kraljevska porodica očekuje goste. Moraćemo da vidimo šta ćemo sa Musolinijem, znate, Ćano je već intervenisao i da želi što veću ulogu za sebe i dučea.
- Knez zna sa takvima. Neće biti problema i kralj Viktor Emanuel želi da knezov dolazak iskoristi za jačanje svojih pozicija.
- Da, to mi je poslanik Hristić napomenuo. Nego Crnjanski, moram nešto da Vam pokažem, spremamo poklon za kneza.
Ušli su u poslanstvo i krenuli ka kabinetu Beljanskog, kad ih je presrela sekretarica poslanika Hristića i pozvala na sastanak.
- Gospodo, veliki dan, nadajmo se da će nakon dolaska regenta takav i ostati. Da li smo spremni?
- Novinari su obavešteni, grof Ćano isto tako, kao i italijanski dvor. Nadajmo se da će nam ova poseta omogućiti mir na duži vremenski period.
- Tome svi težimo, jer mir nam je sada najpotrebniji. Uzdajmo se u princa i ostaje nam da se nadamo da će Musolini ostati pri stavu da želi mir sa našom Kraljevinom.
- Beljanski, kako stojimo kod Vas?
- Upravo smo kolega Crnjanski i ja krenuli ka mojoj kancelariji. Želim da mu pokažem šta smo spremili kao poklon za princa. Siguran sam da će posebno biti interesantno našem atašeu.
- Idite Vi. Na doček krećemo zajedno, imamo još vremena da pozavršavamo sve poslove.
- Kolega Beljanski, pored Vas, ja ne znam da li i koliko mogu da pomognem kad je slikarstvo u pitanju. Ipak, pored Kašanina Vi ste jedan od pozvanijih ljudi u toj oblasti.
- Hvala Vam Crnjanski. Kad me poredite sa Kašaninom prosto godi, iako sam ja pravnik i diplomata, pa tek onda poznavalac umetnosti i kolekcionar, ali Vaše mišljenje zaista poštujem. Za Vas znam da ste poklonik Mikelanđela, ali... – prekinuo je govor i otvorio vrata od kabineta. Dva platna su stajala na štafelajima i bila su prekrivena belim čaršavima.
- Prvo pogledajte ovog Holanđanina. On je namenjen princu, za muzej. Šta mislite?
- Senzualnost pokreta i toplina boja govore da ovo samo može biti Rubens.
- Kolega, svaka čast, očekivao sam da ste upućeni, ali ovako iz prve, ostavljen sam bez reči. Onda, siguran sam da ovo drugo ulje, koje već godinama čuvam, da će biti još lakše za prepoznavanje, to jest sa njim ste već imali dodira.
Ovaj inače uzdržani i povučeni čovek je teatralno sklonio belu pokrivku i ostavio svog sagovornika bez teksta. - Skoro godinu dana čekam da Vam ovo pokažem. Šta kažete, Crnjanski, šta kažete?
Zbunjeno je stajao nad platnom. - Beljanski, odakle Vam ovo? Riberu sam poslednji put video pre desetak godina u Berlinu. Savetovao sam Baluga da ne kupujemo. Jednostavno nisam bio siguran.
- Tako je, Crnjanski, sumnjivi Ribera. Kad ste odbili Turčina, ja sam tada bio u Parizu i dobio zadatak da proverim originalnost ovog ulja.
- I, kažite, Beljanski, da li je original ili ne?
- To nažalost ne možemo utvrditi. Starina je svakako iz Riberinog vremena, ali da li je on ili neko od njegovih učenika ovo naslikao, to će tek razvojem tehnologije moći da se utvrdi. Svakako, delo je u odličnom stanju, a nek nove generacije utvrde verodostojnost.
- Ali vi ipak preferirate domaću umetnost. Otkud da ste kupili ovo platno?
- Znate, mnogi su odbili tog veselog Turčina. Jednostavno bilo mi je žao, dao sam za sliku iz drugog fonda, naravno po mnogo nižoj ceni. Crnjanski, ostali ste mu u lepom sećanju, rekao mi je da Vas pozdravim kad se sretnemo, pa rekoh evo prilike.
- Gde li je on sada, ko će ga znati. Na koju stranu ga je put naveo, možda se vratio za Tursku!?
- Moguće, čovek je pustolov. Možda se zadržao u Parizu, možda je produžio dalje u Novi svet, a možda se zaista i vratio u Tursku. Velika je to zemlja, za takve ljude svakako uvek ima mesta. To su oni koji se uvek snađu.
- Kolega Beljanski, čuvajte je bar kao uspomenu. Možda bi trebalo da je pokažete Kašaninu, ne događa mi se često da me neko ovako prijatno iznenadi.
- Meni se dopada. Dok je Hristić poslanik u Rimu, neka ostane, a za kasnije, neko nov će je ili zadržati ili poslati za Jugoslaviju. Stavio sam napomenu da autorstvo nije dokazano, pa neka vide. Crnjanski, bio bih počastvovan da i Vi, Vašim parafom potvrdite moju sumnju.
- Zadovoljstvo je moje. Prislonio je olovku i svojim inicijalima parafirao belešku Beljanskog. - Hoćemo li da se spremamo. Mene novinari već čekaju na stanici. Vi dolazite sa Hristićem?
- Da, da, takav je dogovor. Vidimo se kasnije, i da nam poželim puno sreće.
- Danas će nam trebati, Beljanski, do skorog viđenja…