Teška metalna vrata su se ponovo otvorila. Zvončići iznad su najavili stariji bračni par, koji je znatiželjno gledao u njegovom pravcu. Provukao se nekako iza njih, zamenili su mesta, i ljubazno se javili Danici, što mu je bio signal da je poznaju od ranije. Mahnuo joj je i pridržavajući vrata koja su se lagano zatvarala, prošao kroz njih i dalje gledajući u njenom pravcu.
Krajičkom oka je uspeo da uhvati njen pogled kojim ga je ispraćala i krenuo je u pravcu parka i spomenika vojvode Vuka. Bio je zadovoljan kako je prošao ponovni susret sa Danicom. Znao je da će ona uvek poslušati Perovića, da će zbog svega što je njihov mentor do sad uradio za nju, čak preći preko toga da treba da bude bebisiterka. Ali se kao i kod svake žene pribojavao njene reakcije na ponovni susret sa njim.
Bio je svestan da je stari mentor dobro pripremio teren za njegov dolazak. Očajnički mu je bila potrebna pomoć, obojica su znali da je Danica jedina bila dovoljno staložena i spretna, da ga bez prevelikog napora, preveze preko granice. Takođe, dovoljno stručna da ugovori sastanke sa ljudima koji su mogli da mu pomognu da razveže čvor, koji je jako stezao i lagano pravio omču oko njegovog vrata.
Zvona sa Saborne crkve najavljivala su dolazak četrnaestog sata. Sunce je sve više grejalo i želeo je da što pre završi sa obavezama i ode do njenog stana. Lepa, elegantna odeća ga je čekala kod Baneta. Nekadašnjeg vrlo uspešnog direktora državnog preduzeća za eksport i import i naravno višedecenijskog poslovnog saradnika Alekse Perovića. Čuveni Bane, koji je od Alekse kupovao umetnička dela za svoju firmu i opremao sve direkcije, koje su funkcionisale na teritoriji bivše države. Naravno, već tad, više nego iskusan trgovac, po povoljnim cenama kupovao je naručenu robu širom sveta i nju kao stvar od izuzetnog značaja za državu unosio u zemlju. Svakako, ne vodeći računa ni o carini, ni porezima, a za to je, uvek bio više nego prikladno nagrađivan od Perovića.
Uz prezriv pogled ka sakou i cipelama starog mornara Jovana Đorđevića, uglađeni gospodin Branislav Marković, svima poznatiji kao Bane, primio ga je i pozvao svoju pomoćnicu da mu pokaže spremljenu odeću. - Perović je ovo predložio. Siguran sam da je prikladno za vaš boravak u Beogradu. Da li želite da probate? Trudio sam se po opisu našeg prijatelja da se što bolje pripremim. Gledajući u njegovom pravcu, upita ga: - Da li se nas dvojica poznajemo?
- Naravno, ali nismo se videli bar desetak godina. Armenski, Dušan Armenski. Prvo odelo sam kupio kod Vas. Nekoliko puta sam dolazio sa Aleksom u vreme dok sam kod njega bio na praksi na postdiplomskim studijama.
- Da. Francuz?. Lice mi je apsolutno poznato, ali imena nisam mogao da se setim. Kojim dobrom u Beogradu?
- Bio je red da se vratim. Malo da vidim šta ima novog na kulturnom nebu Beograda, malo u noćnom životu. Čuo sam da je luđi nego kad sam odlazio.
- Onda ste na pravom mestu. Aleksa je rekao da izaberete šta god odgovara, njegov račun kod mene nema limita. Naravno, molim Vas da zamenite te neugledne cipele. Pogledajte ovaj model i braon i golubija siva idu uz Vas.
Letimično je bacio pogled na njih i rekao – Uzeću i jedne i druge. Slobodno spakujte.
Znao je da će njegov bivši mentor biti zadovoljan što mu je skinuo pare sa računa i potrošio priličnu svotu novca. Svakako mu je bilo potrebno da zaboravi, da se malo odmori od nomadskog i mornarskog života. Bar na ovih nekoliko dana, do ponovnog, valjda, konačnog povratka u Pariz.
Zvuk telefona se čuo iz prijemnog salona, Aleksa Perović te tonove nije voleo. Iako pobornik modernog načina življenja i ljubitelj svega novog, jednostavno nije koristio ni mobilni telefon, ni kompjutere. Njegovi saradnici su ih naravno imali i donosili mu odštampane mejlove, zapisivali poruke. On je imao zlatno pravilo, umetnost je nastajala stotinama godina unazad, svaki potez četkicom Leonarda, oblikovanje mermera na skulpturi Davida, jednog Mikelanđela, pa nije to moglo stvoriti se u trenu, govorio je stari Perović. Takav odnos je imao prema umetnosti i zahtevao je to i od svojih klijenata.
Nije dozvoljavao da umetnost i dela koja su stvarali neki od najvećih ljudi, da zbog neznanja pojedinaca, dobijaju isti tretman poput svakodnevnih stvari. Ne, uvek je govorio, ukoliko želiš da uživaš u umetnosti, moraš malo i patiti.
Naravno bilo je i biće nestrpljivih nikogovića, koji kako su se na brzinu obogatili, tako su i sve ostalo hteli da dobiju na isti način. Njih je prezirao, ali onim svojim trgovačkim delom ličnosti najviše i voleo, naplaćivao im je sve i po duplo većim cenama. Govorio je i sebi i saradnicima, sve ima cenu, nije pitanje da li ima ko to da plati, već da li mi želimo da im učinimo i prodamo.
Svečano obučeni mladić je doneo telefon - Siniša Kovačević Vas traži - u stavu mirno je čekao odobrenje od Perovića i lagano mu predao telefonsku slušalicu.
- Kapetane, na slobodi ste, nadam se da sinoćni smeštaj nije bio previše neudoban. Da li je sve u redu?
- Gospodine Aleksa, moji momci i ja smo dobro. Na svu sreću, našeg momka domaća policija ne traži punim intenzitetom. Mada, ko će ih znati, uvek postoji neko ko želi da opravda dobijen novac. Tokom saslušanja su pominjali više puta Armenskog. Naša policija ima informaciju da ga Rusi traže zbog krađe i da su prilično besni zbog toga.
- Siniša, ništa se Vi ne plašite. Da je bilo šta ukrao, Interpol bi ga jurio, bio bi na poternici. Volim Dušana, ali prvo sam uspostavio kontakt sa Upravom za međunarodnu operativnu policijsku saradnju, čak i naše ljude direktno u Lionu i proverio. Naravno da ga nisu prijavili, jer nemaju šta da prijave. Siniša, krađe je sigurno bilo, ali ne od strane Dušana, već je on pronašao nešto što njima nikako ne odgovara.
- To sam shvatio čim ste me pozvali. Jednostavno naša policija baulja u mraku, Rusi ne žele da razmenjuju informacije, prilično osiono se ophode prema našima.
- To je i najveći zgoditak, jer operativci na terenu ne mogu da ih smisle. Problem su pojedinci sa vrha, ali i to rešavamo korak po korak.
- Ni njihova ambasada nema sve podatke. Isto su u mraku. Njihov bezbednjak nije ni znao o čemu se radi, samo je tražio Dušana, to je, nadam se, dobro.
- I više nego dobro! Država je upletena u ovo samo bočno. Njihovo ministarstvo kulture ni ne zna o čemu se radi, ali agenti, bar deo njih je pod uzbunom. Ne verujem da ga jure direktno, već pojedinci, zato i nema Interpola.
- Bitno je da smo se izvukli, novac je uplaćen, na tome Vam hvala. Momci su prezadovoljni.
- Siniša, slušajte, naš momak večeras izlazi iz zemlje. Sutra i prekosutra je u Makedoniji, ali nakon toga mora ponovo da ide za Moskvu. Da li mogu da računam na Vas da će te ga sačekati na Šeremetjevu? Biće mu potreban vodič, a Vi Moskvu znate u dušu.
- Budite bez brige, pasoš je kod mene. Smeštaj i prevoz organizujete Vi ili da se snalazim?
- Irena će vam rezervisati avio-kartu, hotel i rentakar. Biće Vam sve javljeno. Siniša, znajte da Vam ovo neću zaboraviti. Neka Armenski završi sve što ima i da možemo i nas dvojica da odahnemo. Uživam u svemu ovome, ali je previše stresno za moje godine.
Duboko je uzdahnuo, ponovo je pogledao u fotografiju koja je stajala na stolu. U poslednje vreme je sve više razmišljao o prošlosti. Trudio se da stalno ima nekih obaveza i mnogo više nego što prija njegovim godinama, ali čudna jeza ga je prolazila. Nekad mu se činilo da ga preci koji su živeli u ovoj kući prvo tiho pa sve glasnije dozivaju. Ne samo oni, već mnogi poznanici bez kojih je ostao u godinama koje su davno iza njega. Vrtele su mu se slike po glavi kad je bio dečkić, dadilje koja ga je čuvala, dede koji je govorio teškim akcentom. Shvatio je, koliko se god trudio da izbegne izgovor svojih predaka, da mu se on s godinama sve češće vraćao. Vetrovi sa Štirovnika su lagano opsedali njegovu ulicu. Spuštali se od Terazijske česme, zavijali oko njegove kuće i spuštali se ka Dorćolu, prateći Dunav, jureći ka košavi i Đerdapskoj klisuri.
Trgao se iz kratkotrajnog sna, naglo ustao i uzeo tegove, koji su stajali kraj radnog stola i krenuo da ih podiže. Radiće to, sve dok njegovo vitalno, ali ipak staro telo bude moglo da izdrži njihovu težinu i životni umor.