Iz dva ogromna dimnjaka i dalje je kuljao crni dim. Usidrili su se, lučki grad Salonika ga je čekala. Put iz Napulja je bio naporan. Oluja koja im je bila stalni pratilac prvo ih je na nekoliko dana usidrila u Kataniji, a onda, zbog opravke parnih mašina, morali su da se zadrže u Atini još celu nepredviđenu nedelju. Ali napokon je stigao, spustio je nogu na tlo drevne Salonike. Drvene i kamene kuće su se pružale svuda dokle je pogled dopirao. Na tlu umiruće imperije osećao se užurbani ritam severnog Levanta.
Morao je pobeći iz Francuske. Ni u Napulju nije bilo sigurno. Međutim, znajući da u Saloniki i okolini živi mnogobrojna kolonija njegovih sunarodnika, nadao se da će moći da se uklopi u okolinu i da nastavi sa svojim poslovima.
Momak je vukao dva ogromna kovčega u kojima se nalazilo njegovo celokupno bogatstvo. - Profesore De Kolo, da li i ovo nosimo u hotel?
- Sve ide u hotel. Trebalo bi da nas čeka kočija. Svi sanduci idu gde i ja.
- Kako Vi kažete, profesore, blizu je hotel. Nadam se da imaju adekvatan podrum, dovoljno mračan i suv gde bi platna mogla da stoje.
- Kako god, ionako ne nameravam da se predugo zadržavam, već kasnim, moram brzo delovati. Moje prepiske sa zainteresovanim kupcima su već odavno stigle na njihove kućne adrese.
Napokon je podigao glavu, tek sad je video Saloniku u svoj svojoj raskoši i bedi. Grad koji su Grci zvali Tesaloniki, a ostali narodi većinom slovenski, jednostavno Solun.
Kula stražara je stajala na ulazu u luku. Tvrđava se izdizala u brdima iznad grada, drvene kuće u kojima je živela gradska sirotinja su se ređale po obroncima grada. Koliko god sve to neugledno izgledalo, profesoru De Kolou se činilo povoljnim. Znao je, da što je po lokalno stanovništvo situacija nepovoljnija, šanse da njegov posao uspe, povećavale su se. Sadržaj njegovih kovčega, koji su bili puni kradenih umetnička dela, ubedljivih i manje ubedljivih kopija, jednostavno on je u mirisu ustajalog lučkog vazduha znao da prepozna i oseti miris novca.
Grad je bio košnica naroda: Grka, Turaka, Jevreja, Jermena, skupina raznih slovenskih naroda, kao i potomaka krstaša i ostalih vagabunda različitih životnih priča i afiniteta. Bio je među svojima. Salonika je bila samo usputna stanica. Planirao je da se otisne od mora i da krene ka unutrašnjosti evropskog dela, nekada moćne imperije.
Sa sobom je uvek nosio najlepša i najskupocenija odela. Voleo je ordenje, nestalih, nepostojećih italijanskih državica, da kači i da se šepuri njima. Iako nije bio profesor, postojali su razlozi da ga ljudi tako oslovljavaju. Titule konta, grofa, barona izvlačio je iz levog rukava svojih čipkanih košulja. Na taj način stvarao je utisak drevne evropske aristokratije, koja se spuštala u narod i novim skorojevićima adaptirala potpuno novu, skoro nestvarnu porodičnu istoriju.
Kako je sam voleo reći, nema velike razlike između kralja i konjušara. Kad ugaze u konjsku balegu, obojica se isto osećaju. “Ja samo konjušarima dajem mogućnost da se na vreme operu i pravo da isto tako lepo mirišu kao i oni na koje su se ugledali”.
Video je dečkića kome je luka izgleda bila radno mesto. Mahnuo mu je rukom i ovaj je dotrčao do njega. - Da li znaš za porodicu Itudis?
- Da, gospodine!
- Onda sigurno znaš gde žive?
- Kako ne bih znao. Prelepa vila, na pola puta između Gradske kuće i Nacionalne banke.
- Odnećeš im ovu karticu. Kaži im da ih očekujem, sedamnaest časova, Stari hotel. Napojnica je dovoljna da potrčiš.
- Naravno, gospodine, budite bez brige. Biću blizu hotela, samo tražite Stavrosa, uvek će me naći. Vama uvek na usluzi!
- Onda ćemo se družiti, a sad trči koliko te noge nose.
U svakoj luci je upoznao bar po jednog Stavrosa. Ti dečkići između desete i petnaeste godine bili su mnogo sposobniji nego što su njihova lica odavala. Znao je da su poverljivi i nepotkupljivi. Što je najbitnije za ljude poput njega, bili su uvek tačni i umeli da prepoznaju šta mu je bilo potrebno. On je to zvao jednostavno, žeđ za životom i želja za održanjem.
Krenuo je ka hotelu. Trg Elefteris je bio blizu. Iako je bila velika suša, gradska fontana je žuborila. Video je desetine vrabaca koji su se na njoj hladili i pili vodu. Natovarena kola su se lagano kotrljala kaldrmom Salonike. Konji su tromo gazili, samo se povremeno čuo bič i psovke kočijaša.