Delovalo mu je da će se navići na svoju novu dnevnu rutinu. Svako jutro prelaziće Bendlerov most i u samoj blizini Tiergarten parka ulaziće u Poslanstvo. Tek je stigao u Berlin, ali s obzirom da dobro poznaje jezik, bio je siguran da će se vrlo brzo snaći.
Poslanstvo kraljevine SHS, nalazilo se u jednom od dva kvarta gde su se nalazila predstavništva zemalja u tadašnjoj Vajmarskoj republici. Odmah pored nalazile su se ambasade Španije i Italije. Voleo je pomisliti, dovoljno otmen kraj. Ulica u kojoj se nalazilo poslanstvo, nosilo je starinski i pomalo sentimentalni naziv Regententrase. Sama zgrada, kad je zidana nije bila predviđena da bude poslanstvo. Međutim, starinska vila, koja je nakon rata jeftino plaćena, kupljena je zbog otmenosti samog kvarta, ali ne i zbog same neugledne zgrade.
Razgledajući kvart i upoznajući se sa komšilukom u kome se nadao da će provesti nekoliko ugodnih i stvaralački plodnih godina, stigao je do odredišta, do broja 17. Spoljašnost same zgrade je bila lepa, tiha, sa naglašenom gvozdenom ogradom i žbunovima rascvetanog jorgovana, okružena lepom, uredno pokošenom travom.
Prvi, upečatljiv pogled sa mramornim stepeništem i ćilimom od crvenog velura se jednostavno tu i završavao, jer ulazilo se u mračan hodnik. U njemu se nije videlo dalje od nosa, koji je uranjao i polako se navikavao na konstantnost neprijatnih isparenja. Prošao je pored poslanikove sobe, koja se nalazila sa leve strane, odmah pored ulaza.
Ispred vrata je stajao Anđelko. To je bio znak da poslanik Balugdžić, ili kako su ga češće zvali po nadimku samo Balug, piše jedan od svojih članaka, koje je redovno objavljivala Politika. Nije bilo zvuka pisaće mašine, tek nakon nekoliko dana je saznao da Balug piše svoje članke rukom. On nije voleo da svoje misli bilo kome diktira, već je sam nekad i po nekoliko dana pisao, zarađujući na taj način uz poslaničku, još jednu novinarsku platu.Iako sama zgrada nije odisala elegancijom i bogatstvom, bila je od strane ostalih diplomata često posećena. Sam poslanik je bio omiljen među kolegama koji su ga poštovali. Takođe, znali su da je poslat direktno od kralja i da je na dvoru bio „persona grata“. Zaposleni u poslanstvu su ga voleli i bez obzira na tamne hodnike, atmosfera u ovoj zgradi je bila svetla i prijatna.
Produžio je do stepeništa i popeo se do svoje kancelarije. Na poslanikov zahtev, soba kulturnog atašea nalazila se odmah pored njegove. Iako je Balug retko dolazio na sprat, ovim rasporedom je želeo da uvek ima nekog sa kim je sem posla mogao i o privatnim stvarima da popriča.
Ušavši u kancelariju, prvo je uzeo dnevnu štampu. S obzirom da je rođen na teritoriji bivše Austrougarske i da se školovao u Beču, nemački jezik mu je bio više nego poznat. Znao je da između redova pronađe pojedine stvari, koje neko ko je samo znao školski nemački jednostavno ne bi razumeo. Čitajući i zapisujući činjenice, važne za odnos zemlje domaćina i kraljevine SHS, vreme mu je brzo prolazilo.
Paradni koraci vojske, koja je koračala korakom iz doba Fridriha Velikog, označavali su da se približava podne. Svakog dana su se čuli i najavljivali dvanaesti sat. Ostavio je olovku, ustao i otišao do prozora. Gledao je počasni vod vojničke straže nemačkog Ministarstva odbrane, bilo je vreme za smenu straže.
Strancima ta straža i taj čudni strašan korak su bili nepoznanica, ali on ga je dobro poznavao iz Velikog rata. Znao ih je sa ratišta iz Galicije. Umeli su da neustrašivo koračaju ne plašeći se kiše šrapnela i marširajući ka smrti su pevali: „Ich hatte einen Kamaraden…Imao sam jednog druga“. Lica prolaznika su blistala gledajući ove ponosne vojnike, a snažan zvuk koraka je poslanika naterao da prekine svoje pisanje. Čuli su se koraci, kako se penje stepeništem ka svojoj radnoj kancelariji.
Nakon nekoliko minuta sekretarica je pokucala. - Poslanik želi da Vas vidi. Zamolio je, ukoliko niste u preteranom poslu, da dođete do njega.
Obukao je sako, dotegao kravatu i rukama prošao kroz svoju gustu kosu, koju je češljao unazad. Izašavši iz svoje sobe, odmah je pokucao na poluotvorena poslanikova vrata.
- Dragi moj Crnjanski, uđite - ustao je i zagrlio ga - Dobro došli u Berlin. Nadam se da Vam se ovde dopada.
- Naravno, Berlin je inspiracija, nakon samo deset godina ponovo smo prijatelji. Siguran sam da ćemo imati dovoljno posla. Upoznavati nemačke diplomate, novinare, profesore, umetnike, pisce, biće korisno.
- Bez brige, Crnjanski, ima vremena za to. Znate, Vaš kolega Dučić je bio moj savetnik u Atini. Svaki pisac zaslužuje slobodu, a on je umeo to da koristi. Siguran sam da ćete se bar posavetovati sa starijim kolegom o načinu življenja i uživanja jednog pesnika u našem diplomatskom predstavništvu.
- Verujem da će biti vremena i za to, ali naša služba nalaže i određenu dozu posvećenosti poslu. Nemačka je ipak u odnosu na Grčku mnogo složenija za rad.
- Naravno. Nego, Crnjanski, verujem da će Vam prvi zadatak biti od koristi da uđete u svet umetnosti i kulture. Posao je vezan delimično za naše krajeve.
Uzeo je akt iz poslanikovih ruku. Dobio je prvi diplomatski zadatak i samo je kratko upitno rekao: - Turski konzulat?
- Da, otići ćete do konzula. Znate, on je naš prijatelj. Živeo je u Nišu, vežu ga lepe uspomene za taj period i sam grad.
- Ovde vidim da se radi o ponudi prodaje jedne ikone. Kako mislite da ja ustanovim u kakvom je stanju slika?
- Ne u kakvom je stanju, već da li je autentična – rekao je Balug sa neskrivenim osmehom na licu. - Naš poslanik u Turskoj Ješa Tadić je preporučio konzula. Kaže, poznaju se, ovaj je proveo lepe trenutke na službi u Nišu.
- Gospodine poslaniče, kakve veze ja imam sa ikonama? - i bacajući pogled na akt nastavi - Hose de Ribera je španski slikar iz perioda baroka. Šta ja drugo mogu znati o slici? - rekao je skoro ošamućeno.
- Slušajte - nastavio je da govori pokušavajući da skine osmeh sa lica - Koliko znamo, tu ikonu je iz Rusije izneo jedan carev ađutant, emigrant i doneo ovde u Berlin. On je ponudio ikonu našem dvoru, Vi dobro znate da je Prvozvani slava naše kraljevske porodice.
Pokušavao je da urazumi poslanika - Vi dobro znate da je Ribera jedan od najčuvenijih španskih slikara. Baš iz tog razloga ima puno falsifikata. Lako je prevariti i profesionalce, a ne atašea za kulturu jedne ambasade. Pa tu nekad ni rendgenski zraci i dugogodišnje iskustvo ne pomažu. Kako mislite da onda ja, s neba pa u rebra?
- Dragi moj Crnjanski, molim Vas, bez srdžbe - reče već ozbiljnijim i prilično blagonaklonim tonom.
- Ja sam ovu dužnost dobio direktno iz Beograda. Vi ste mi jedini koji iole nešto zna o umetnosti. Snađite se, unajmite eksperte, razgovarajte kako sa Rusom, tako i sa ljudima iz turske ambasade, čak imate i Nemca koji je restaurirao i čistio ikonu. Nego, vreme je za ručak, želim da Vam pokažem jedan, mali talijanski restoran po nazivu Aida.
Naš ataše za kulturu, kao sve što je radio, tako je i ovaj nimalo laskav zadatak shvatio ozbiljno, kako je to samo on umeo. Prva stvar je bila naći konzulat, razgovarati sa konzulom, slušati priče o lepom životu u Nišu. Razgovori sa univerzitetskim profesorima, restauratorima, konzervatorima, prodavcima umetničkih dela, ušao je u neki vrli svet kom nije pripadao. Međutim, sam njegov duh, iako se bunio protiv ovakvog posla, ne svrsishodnosti da se on time bavi, uspevao je da sve prepreke, razgovore, ucenjivanja i ubeđivanja lagano zaobiđe.
Pisao je u svojstvu atašea za kulturu svoj prvi akt iz Berlina. Dugačak tekst sa opisom same slike, rama, dimenzija, izvršene restauracije. Poslednja rečenica koju je napisao: „Smatram da je Sv. Andrej kopija, a ne original Ribere“.