- Aleksej, Vama malo-pomalo stižu strogo poverljive pošiljke. Ambasador će se u jednom trenutku zapitati zašto ga preskaču.
- Danas nisam raspoložen za Vaše pametovanje. Dajte mi šta je moje, da potpišem.
- Kolega Vasiljev, nema potrebe da budete neprijatni. Samo kažem da smo počeli da primećujemo da nas preskačete.
Uzeo je svoju fasciklu i krenuo ka kancelariji. Na nos mu je izlazila para. Na naplatu mu je došla stara usluga koju je dugovao kolegi sa kojim je studirao na Vrapčijem brdu, sada visokom oficiru iz Jasenova. On ga je i poslao u Beograd, kao priključenog člana Spoljne obaveštajne službe. U Beogradu je trebalo da uživa, da prima lepu platu, da je troši i da popunjava nevažne formulare.
Međutim, dosije Armenski ga je sve više zamarao. Bio je upleten u nešto o čemu nije imao mnogo informacija. Jurio je begunca za kojim nije raspisana međunarodna poternica, koji je predstavljao pretnju bezbednosti Rusije. Međutim, na koji način jedan istoričar umetnosti predstavlja pretnju, to nije znao. Bauljao je u mraku, samo je dobijao instrukcije i pokušavao da dođe do što više informacija. Prvi prsten odbrane je uspeo da probije, ali protivnici su mu zatvarali prilaze. Osećao je da ga prijatelj koristi za privatne interese, ali nije smeo da mu se suprotstavi. Nije samo služba bila u pitanju, već nešto mnogo, da li veće ili mračnije, to nije znao.
Otvorio je fasciklu. Obaveštavali su ga da je ambasada u Skoplju odreagovala i da znaju da treba da očekuju Armenskog. Takođe ga obaveštavaju da su zbog njegovog propusta u Beogradu izgubili begunca i da, prelaskom na teritoriju članice Alijanse smanjuju se šanse da bude priveden. Takođe, izlaskom iz Srbije, ambasador u Skoplju je istoričara umetnosti prebacio u nadležnost atašea za kulturu. Tek sad mu ništa nije bilo jasno. Zašto je on u Beogradu uopšte dobio zadatak da traži privođenje Armenskog i zbog čega Skoplje ima drugačija uputstva, koja se razlikuju u odnosu na njegova.
Radio je bez znanja ambasadora, da li da ode do njega i izvesti ga o dešavanjima u prethodnih nekoliko nedelja. Do sad se oslanjao na pomoć srpske policije, koja je ponovo bila delimično institucionalna. Takođe, celokupna njegova prepiska je bila na ličnom nivou sa Voroncevičem. Direktor ili neko iz njegovog kabineta, nisu ga kontaktirali, išao je sporednim kolosekom.
Izleteo je iz kancelarije i iz imenika izvukao ime koje je pozvao.
- Vasiljev je ovde. Zašto mi nije javljeno da Armenski ne ostaje u Beogradu? Ne volim kad mi informacije kasne. Znate li od koga ja dobijam naređenja?
- Sad ste me malo zbunili. Mi ne znamo da je izašao iz zemlje, to jest, ni ne znamo da je ušao u Srbiju. Mi želimo da Vam pomognemo, ali ne delite informacije sa nama.
- Vi ste mi predočeni kao kontakt u Srbiji i da držite sve konce u Vašem ministarstvu. Do sad nikakve koristi od Vas.
- Vasiljev, molim Vas, Vi znate da su nam bratski odnosi sa Rusijom od primarnog značaja. Verujte, bilo šta da saznam bićete o svemu obavešteni.
- Hitno mi treba dopuna podataka, ne zanima me od koga ćete ih dobiti. Bio je uplašen, ali znao je da mora ovako da reaguje, glava je bila u pitanju. Prošao je pored ambasadorove kancelarije i uputio se ka izlazu.
- Kolega Vasiljev, molim Vas pričekajte.
- Nemam vremena, žurim.
- Nećemo dugo. Postajete neoprezni, niste nam popunili izveštaj. Sinoć ste došli kasno.
- Kakav sad izveštaj?
- Koristili ste auto na koji nemate pravo. Navigacija pokazuje da ste sinoć bili na reci, ali ne znamo razlog Vašeg odlaska. Morate u formularu da popunite podatke.
- Bio sam na pecanju.
- Kolega, nije mi do šale, kakvo pecanje!
- Na bućku smo hvatali ribu.
- Dobro kad ste takvi. Da li ste onda nešto upecali?
- Izmigoljila se. Toliko Vam je dovoljno, a sad moram da idem.
- Ne budite drski! Koristili ste auto za privatne svrhe, a bili ste u društvu beogradske policije. Ambasador traži objašnjenje.
- Ne morate ni Vi ni Njegova ekselencija da se brinete za to. Kad dođe vreme bićete obavešteni.
- Papiri Vas čekaju na stolu. Očekujem do kraja radnog dana da ih popunite.
- Kako god, a sad zaista moram da idem.
Sad je već počeo da gubi živce, samo mu je falilo da ga neki bedni birokrata proverava. Plašio se da pozove Moskvu i strepeo od poziva koje će morati da obavi. Krenuo je ka izlazu, prošao kroz dvorište i uskoro bio na ulici. Odlučio je da prošeta, a onda da navrati na votku ili dve da bi se malo pribrao. Sve je mogao da istrpi, samo da ne mora više da sluša Voronceviča.
Za to vreme u Palati Srbija njegov saradnik se vrteo na stolici. Iako je dobio dojavu da je Armenski blizu, nije tačno znao gde je. Malo je povukao ručnu, osećaj mu je govorio da u celoj ovoj priči nešto ne štima. Odlučio je da napiše dopis direktno za Moskvu. Da obavesti odsek za Balkan u okviru FSB-a o aktivnostima u prethodnih nekoliko dana. Vasiljev, sem bahatosti, nije imao ništa drugo da mu pruži.
Poslaće izveštaj o sprovedenoj akciji. Ukoliko je radio ispravno, dobiće dalja uputstva. Ukoliko ga je ruski kolega iz ambasade koristio za privatne poslove, on je čist. Šta će biti sa Vasiljevim, iskreno više ga se nije ticalo.
Vreme je i da se sretne sa svojim izvorom informacija. Moraće da vidi gde je došlo do kurcšlusa. Dušan Armenski mu je stalno izmicao. Gde je nestao, to je bilo pitanje.