Jutro kao da je požurilo. Umor od uzbudljivog jučerašnjeg dana, kao i sinoćna večera zalivena odličnim vinom, tražili su još koji sat sna. Međutim, morao je ustati, jer dogovoreni sastanak je bio planiran za osam časova.
Pregledao je stvari koje su mu sinoć bile ubačene u kesu. Bile su suve. Pasoš na kome je pisalo Union europeenne Republique Francaise, mala plava beležnica, nekoliko stotina evra u raznim apoenima i naočare za koje je mislio da su ostale na brodu; Celokupno bogatstvo čoveka koji se posle dugo vremena vratio u Beograd. Trebalo je da ode do Alekse Perovića, beogradskog antikvara i mecene mladih beogradskih umetnika, koji je dugi niz godina sarađivao sa pariskim galerijama i muzejima.
Aleksu je poznavao više od dvadeset godina, bio mu je nekadašnji mentor. Njegovo ime je slučajno isplivalo dok je pretraživao spisak nekadašnjih Mimarinih saradnika, koji su dugi niz godina svoje poslovne poduhvate vezivali za bivšu socijalističku Jugoslaviju i Petu Republiku. Nadao se da će uspeti da mu pomogne u istrazi, koja je već bila dovoljno rastegnuta i natovarila mu previše problema na vrat. Istovremeno mu oduzimajući prostor kako za delovanje, tako sve više i za bitisanje.
Jovan, koji je ustao dobrano pre njega, sredio mu je stvari i pripremio obećane cipele, kao i lagani laneni mornarski sako.
- Dušane, nadam se da će ti odgovarati i jedno i drugo. Sako svakako obuci, izgledaćeš poslovnije, a cipele udobne su, idu uz farmerke.
- Ne verujem da ću se vraćati, bolje je odmah da ih platim.
Stari mornar je samo odmahnuo rukom. Nije želeo da priča za njega, o tako nebitnim stvarima.
- Dobro, kad se vidim sa Sinišom, potrudiću se da se bar malo odužim za pomoć i gostoprimstvo. Sinoć si mi zaista pomogao. Nakon onakvog dočeka u Beogradu, mnogo više nego što sam očekivao - brzo su se rukovali i napustio je stan, koji mu je sinoć, nakon svega, pružio utočište.
Beograd je jutros već ličio na grad kog se on sećao iz perioda kada je otišao iz njega. Buka, užurbanost, stajališta puna ljudi, koji čekaju prevoz. Prvo je morao da razmeni nešto evra da bi kupio jeftin, najobičniji mobilni telefon i pripejd karticu da bi mogao da kontaktira sa Aleksom. Takođe, da mu ostane taman dovoljno novca za taksi i ostale stvarčice za naredna dvadeset četiri sata.
S obzirom da je počela jutarnja gužva, morao je da pričeka nekoliko minuta na prvi slobodan taksi i onda se uputio ka Dorćolu. Prošli su kroz dva novobeogradska bulevara, vozač je dobro manevrisao sporednim ulicama. Ali, kad su dospeli na Brankov most jednostavno su stali u nepreglednoj koloni i lagano, mic po mic, kretali se u pravcu starog dela grada.
Taksista, koji je svoju smenu izgleda započeo još sinoć, bio je dobro raspoložen. Pokušavao je sa Dušanom Armenskim da započne razgovor o dnevnoj politici i o današnjim naslovima u beogradskoj žutoj štampi. Dušan, kome je jutros sve izgledalo zanimljivo i koji se okretao na sve strane da bi uhvatio svaki vidljivi pedalj Beograda, pokušavao je da ga razume. Mnogi likovi iz priče su se ponavljali kao pre petnaest ili dvadeset godina, ali priče o novim junacima naslovnih strana dnevne štampe, koliko god se taksista trudio, jednostavno nije ih mogao razumeti.
Otvorio je malu plavu beležnicu i počeo da traga za brojem telefona Alekse Perovića. Dok je ukucavao cifre, znatiželjni taksista je video reči ispisane na francuskom i odmah se umešao pokušavajući na srpsko-francuskom da zainteresuje Armenskog. On ga je samo pogledao, nasmešivši se pokazao mu da čeka glas sa druge strane, što je pričljivi taksista prihvatio i okrenuo se na drugu stranu.
- Dušan je, po dogovoru se javljam.
- Dragi Armenski, uspeli ste. Čuo sam da su naši momci sinoć privedeni, ali da Vas nije bilo... Prava ste mačka, uvek uspevate da se dočekate na nogama.
- Mačka koja je sinoć naučila i da pliva! Pričaću Vam sve kad se vidimo. Krenuo sam ka Starom gradu, ka Dorćolu, da li ostaje isti plan za dolazak kod Vas?.
- Naravno, dobro znate moju adresu. Siniša je dobro učinio što Vas je poslao na drugu lokaciju, ali možete slobodno doći do mene. Ona jedna patrolna kola koja su dežurala od jutros više nisu parkirana, slobodno dođite.
- Vaš mobilni? - reče što tiše da ga taksista ne bi čuo.
- Bez brige, dragi Armenski. Naša veza, koja je sinoć prijavila Vaš svečani doček u Beograd, nije dozvolila prisluškivanje ni mog ni telefona mojih saradnika. Budite sigurni da je imao dovoljno razloga da razuveri svoje kolege.
- Naravno, naravno! Onda vidimo se kod Vas za dvadesetak minuta.
- Budite opušteni. Čekam Vas.
Prekinuo je vezu i mali telefon stavio u džep, što je bio signal taksisti da ponovo započne razgovor. Armenski ga nije mnogo zanimao, pričao je o svojoj rodbini, prijateljima, koji su otišli na zapad, o životu preko granice, uspesima i neuspesima naših ljudi. Toliko izgovorenih reči u jednom dahu, da svom saputniku nije ni dozvoljavao da dođe do reči.
Taksi se polako vukao u koloni. Dok je priča o gastarbajterskom životu neprimetno tekla, uspeli su da uđu i prođu kroz Terazijski tunel, a onda lagano da se provuku pored Doma omladine, Doma vojske i Francuskom da se spuste ka Dorćolu.
Auto je stao ispred stare dvospratne kuće, isplatio je taksistu i izašao. Taksi je polako krenuo, a on je pozvonio i čekao da mu neko otvori dvorišna vrata. Izašao je svečano obučeni, čak kostimirani mladić, koji iako kruto, profesionalno se držao i vrlo ljubazno rekao: – Dobar dan, izvolite, gospodin Perović Vas očekuje - pružio je ruku ka unutra i pustio gosta da uđe. Kamene stepenice su vodile do teških drvenih vrata, koja, kad ih je mladić otvorio, su vodila ka unutrašnjosti doma Alekse Perovića.
Kao neko ko je ceo život proveo među skulpturama i slikama, kad je ušao, bio je svoj na svome. Znao je da Aleksa, sem što ovde živi, faktički i radi i da njegov posao trgovine umetninama je povezan i sa mestom njegovog življenja. Prisetio se i galerije koju je njegov poznanik posedovao. Međutim, ta galerija u strogom centru grada je bila samo ulaznica, paravan za aktivnosti koje je stari Perović sa saradnicima sprovodio iz svoga doma.
Ušao je u salon u kome ga je sa druge strane ogromnog mahagoni stola čekao živahni postariji gospodin. Hitro je ustao iz fotelje i prišao – Dragi prijatelju, napokon! Predugo smo Vas čekali. – izgovorio je, prišao i sa obe šake stisnuo mu ruku.
Dušan Armenski se obradovao. Video je drago i poznato lice. Svog mentora je poslednji put video u Parizu, pre više od godinu dana. Tada se nadao da je potraga, koju je igrom slučaja započeo, pri kraju i nije mogao ni zamisliti da će se njegov život iz korena promeniti.
- Sedite, Dušane. Pa da sam se nekad pohvalio da sam ovakvog avanturistu podučavao, niko mi ne bi verovao - osmehujući se pustio mu je ruku.
Dušan Armenski je gledao u ozareno lice čoveka, koji je kao dete preživeo Drugi svetski rat, diktaturu proletarijata, raznorazne radničke, industrijske i kulturne reforme, raspad Jugoslavije, ratove. Sve to nije bilo mnogo za ovog veštog i visprenog čoveka, koji je sa lakoćom preživeo sve sisteme i sad u osamdeset i devetoj godini, sa svojim nekadašnjim učenikom učestvuje u ratu čiji ples je započet pre više od jednog veka.
- Sad će moja asistentkinja da nam donese po kafu. Ovakav espreso ste mogli samo da popijete u Firenci, uz obalu Arnoa.
- Da, dobro se sećam. Prvi put smo zajedno bili u obilasku Ufici galerije, tada nam je zapalo u oko nedovršeno Da Vinčijevo ulje, “Poklonjenje mudraca”. Nas dvojica smo pokušavali da zamislimo kako bi izgledalo da je Leonardo uspeo da ga završi. Pamtim razgovor o tome uz espreso i sitne voćne kanapee, koje smo, gledajući obalu, sa uživanjem grickali.
- Naravno, zaista obilazak muzeja sa Vama je bio pravo uživanje. Vi od svih mojih učenika niste dozvoljavali da Vas lepota zanese, nego ste uvek bili kritični, pomalo ironični, ali uvek sa dozom šarma ste pričali o renesansi.
- Renesansa je precenjena - reče sa osmehom.
- Da, dragi Armenski, Vi ste kao i svaki Prečanin uvek bili mnogo vezaniji za bucmasti barok. Ne zameram Vam, zato sam Vas još tokom prakse zavoleo. Za razliku od ostale omladine koja je dolazila kod mene, bar nikad niste bili monotoni.
Tokom te misli, otvarajući vrata, prekinula ga je mlada asistentkinja koja je donela espreso i uz njega upakovane crne čokolade sa đumbirom, koje je Perović sa uživanjem jeo. - Nemamo voćne kolače, ali posle dana provedenih na reci uz mornarsku hranu, siguran sam, da će Vašim nepcima i ovo prijati.
Pogledao je mladu ženu, podigao je levu obrvu, zahvalio se, a onda uputio osmeh starom mentoru. Perović je iskoristio priliku da ih upozna. – Irina, ovo je moj najdraži učenik, Dušan Armenski, nekadašnji francuski đak, sadašnji pariski rezident, mada u poslednje vreme najmanje vremena tamo provodi. Mlada asistentkinja se ljubazno nakratko nasmešila i nečujno nestala.
- Vi starite, ali devojke moraju da ostanu mlade - rekao je zadirkujući prijatelja.
- Unuka starog saradnika, dragi moj, devojka iz ugledne porodice. Šta da kažem, valjda ćete doći u moje godine, naučićete da uživanje ima više od stotinu lica. Meni je ostalo sada samo da gledam, ali i na tome sam Bogu zahvalan - rekao je osmehujući se.
- Danica je još uvek u Galeriji?
- Da, da, bila je prilično iznenađena kada je čula da dolazite. Iskreno nije joj bilo prijatno kad je čula da će biti Vaš vodič, ali sigurno joj je drago što će Vas videti. Dragi Armenski, prošle godine kad smo se videli u Parizu - zastao je i ubrzo nastavio -Nisam želeo da Vam kažem, ali morate znati da je pre nekoliko godina bila udata. Iskreno, ne znam koliko je to Vama uopšte bitno.
- Da, šteta što se to nije održalo – reče čudnim tonom -mada, nakon svih ovih godina, sigurno se promenila.
- Dragi Armenski, Vi imate iskustva sa njom, ali uveravam Vas da te sitne promene na njenom licu i telu sigurno ne biste mogli da primetite.
Ponovo su se nasmejali i brzo prešli na posao. - Da li ste uspeli da pronađete ono šta sam Vam tražio?
- Naravno. Zato ste danas u mom kabinetu. Vrlo interesantna priča, odavno nisam ovako bio uzbuđen. Možda ste uspeli da pronađete zlatnu žicu koja se spušta duboko pod zemlju.
- Uh, nisam baš siguran da li ide toliko duboko, ali mnogi su zainteresovani. Moji na poslu nakon prvobitne euforije su se dosta primirili, čak i savetnici u Vladi su prestali da zovu. Međutim, tokom prošle godine prvo sam dobio poziv od ruskog atašea za kulturu. Nakon toga je sledio i jedan manje formalan razgovor sa Rusima, koji je bio prilično neprijatan.
- Od tada Vas i prate?
- Ne da me prate, već dok sam bio u Parizu, konstantno su mi disali za vratom.
- Ali prosto mi je fascinantno da im je Ribera toliko značajan. Sveti Andrija, zar on nije u Madridu, u Pradu?
- Da, pet ulja se nalazi u Pradu, ali po privatnim kolekcijama ih ima bar još toliko. Ribera je voleo da slika svece.
- Naravno, naravno, sećam se da smo i mi imali neka njegova platna. Ante Topić ih je nakon rata preuzeo od Amerikanaca.
- Jedna od uspešnijih naših akcija nakon Drugog svetskog rata. Upoznat sam da je Mimara bio umetnički savetnik jugoslovenske vojne misije. Vi ste ga i poznavali, tako sam i nakon svih ovih godina došao do Vas.
- Dragi moj Armenski, i ja sam nekad bio mlad. Topića sam upoznao polovinom šezdesetih, kad se vratio u Evropu. Muzej me je poslao na stručno usavršavanje u Halštat. Znate, do danas sam ostao jedan od retkih sa ovih prostora koji je tamo proveo skoro punih šest meseci, a sve zahvaljujući dobrom poznavanju nemačkog jezika. Topić se upravo tih godina, nakon Južne Amerike i Afrike, vratio u Evropu i nastanio u Salcburgu. To jest živeo je na relaciji Tanger – Salcburg, ali taman dovoljno vremena je tamo provodio, da se nas dvojica dobro upoznamo i nakon nekog vremena krenemo zajedno da radimo. Morate znati za Topića da su njegova poznanstva sa Titom, Bevcom i Markom bila samo nastavak druženja koje je imao pre i tokom rata sa Geringom i Nojhauzenom. Taj vispreni Dalmatinac je nadživeo nekoliko carstava, a nakon ratova je izlazio samo još odlučniji i prkosniji. Takav um, koji je bio sposoban za najfinije prevare, i duh koji je znao da uživa u lepoti umetnosti, teško da će se na našim prostorima uskoro roditi. Komunisti su ga nakon 1945. rado prihvatili, ali ni on nije bio gadljiv, rado je prihvatio njihov zagrljaj.
Nastaviće se