1.
Skočio je sa broda. Voda nije bila hladna, samo je čudno mirisala. Nije imao vremena da razmišlja, uskočio je u tamnu i hladnu reku i krenuo je da pliva ka obali. Kad je isplivao na površinu, morao je obrisati oči od vode koja mu se slivala sa čela i odmah je odradio dva do tri zaveslaja. Sekao je obrise svetala mosta na Adi i dok je ispraćao siluetu pilona, pustio je matici da ga vuče.
Beogradske obale su bile u mraku i uz buku brodskih motora, samo su rečni talasi mogli da se čuju. Iskoristio je tu prednost, mogao je lagano da se išunja i da niko sa obale ne primeti njegov beg. Brod, na kome je proveo poslednjih desetak dana se lagano udaljavao i činilo se mirno, plovio ka ušću Save u Dunav. U daljini je polako nestajao zvuk brundanja motora. On se sa svakim pokretom ruku, sve češće borio sa smećem koje je plutalo po rečnoj površini i prateći talase, lagano se taložilo uz beogradske obale.
Taman kad je pomislio da je blizu sigurnosti, naleteo je na ostatke drveta, koje je matica donoseći zaglavila. Nepripremljen na zamku zapetljao se u njegove grane. Batrgajući se, uspeo je da se naguta neprijatne rečne vode, ali je bar oslobodio ruke i bio samo na par zaveslaja od obale.
Začula se sirena. Zbunjeno je pogledao u pravcu reke i video policijski čamac kako glisira, kao i reflektor, koji je bio uperen ka brodu sa kog je skočio pre nekoliko minuta. Još jedna sirena se čula iz suprotnog pravca. Veći policijski brod je preprečio put i ubrzo se čulo nekoliko pucnjeva u vazduh i povici. Bio je još uvek u reci i pridržavao se za konstrukciju splava, koji je bio privezan za obalu. Istovremeno su prvi talasi, koje je napravio policijski čamac, lagano pristizali i udarali ga.
Sporadični pucnji su se utišavali i sa policijskog zvučnika se čulo: “Priđite obali, usidrite se ili ćemo morati da primenimo silu”! Na brodu na kom je do pre nekoliko minuta proveo poslednjih desetak dana, upalila su se svetla. Video je ljude kako podignutih ruku lagano izlaze na pramac. Sa policijskog broda, koji se ubrzano približavao, počele su da se promaljaju siluete maskiranih policajaca. Oni su preskočivši ogradu, prešli na sad već zauzetu palubu.
Malo se izdigao pokušavajući da vidi šta se dešava na krmi. Međutim, brod je već bio dovoljno daleko da bi mogao bilo šta da razazna. Pružio se još metar-dva i stigao do betonske obaloutvrde. Odmah je počeo rukama da grabi i da se penje na nju.
Voda se slivala sa njega, a on je još uvek gledao u pravcu svojih saputnika i sad već spojenih plovila, koja su lagano klizila ka obali. Izvukao se iz reke i napokon ispravio, kad mu je pažnju odjednom privukla buka. Usmerio je pogled u drugom pravcu, videvši da se pristaništu približavaju i policijska vozila. Rotacije su bile upaljene i blizu desetak terenaca i tamnih automobila se sjatilo ka mestu gde je trebalo da se iskrca i završi ovaj deo svog putovanja.
Upozorenje koje je stiglo samo nekoliko minuta pred ulazak u Beograd bilo je ispravno. Pored svih priprema i zataškavanja tragova, ipak su ga čekali u Beogradu. Pokušao je da razmisli, mogli su ovaj prepad da urade u Sremskoj Mitrovici i Šapcu, ali nisu. Čak su nekoliko dana bili usidreni u okolini Zasavice, ali ih niko nije dirao. Da li su uopšte znali da je ušao u Srbiju, pitao se u sebi.
Zato je planirajući povratak, izbegavao aerodrome, auto-puteve, pasoške kontrole, naplatne rampe. Nigde nisu mogli da ga presretnu, provere, fotografišu, bio je čak i poprilično spokojan. Sve do večeras kad su preko brodskog radija javili: „Plavi pas je izašao u šetnju“.
Kapetan koji je mirno stajao na svom mestu i lagano kormilareći planirao da se za nekoliko minuta usidri i pristane u Beogradu, brzo je uzeo aparat radio-stanice i odgovorio: – Da li je sam ili je sa gazdom u šetnji? Čekali su, opuštena atmosfera je odjednom postala napeta, posada se utišala, a uši izoštrile čekajući odgovor.
- Sa njima se igra i nekoliko volkosoba - čulo se sa druge strane.
Kapetan je prekinuo razgovor, okrenuvši se, brzo rekao: - Zaseda! Armenski moraćete da iskočite. Neće dozvoliti da uđete slobodni u Beograd, već sa lisicama na rukama.
Prekinuta je partija šaha, beli lovac je ostavljen usamljen na polju c4. Sat je nastavio da otkucava, brzopotezna je ostavljena da ne bude završena. Njemu je ostalo samo da posluša kapetana i da se spremi za jedini logičan potez u životnoj partiji koju je započeo pre skoro dve godine.
U tom trenutku je shvatio da mu je to jedini način da pobegne. Prva pomisao su mu bile njegove stvari. Ni one ne smeju pasti u ruke policiji, bar ne one lične. Znao je da mora i njih da se reši. Nalazio se na korak od pat pozicije, odličan je plivač, reka nije problem, mora da iznenadi svog protivnika.
- Moramo baciti laptop, moje knjige isto bacite, odeću, sve što može da bude povezano sa mnom bacite.
- Ne brinite za stvari i knjige, rešićemo ih se, ali Armenski, na kompjuteru su Vam svi podaci - rekao je jedan od članova posade.
- Bacajte, bez brige. Sve što je bilo na kompjuteru je negde i na mreži. Sigurno je sakriveno na nekom serveru, samo bacajte.
Jedan od njegovih saputnika mu je hitro skinuo sako i ispraznio džepove. Bolje da Vam bude hladno, nego da Vas natopljeni sako vuče nadole. Pasoš, novac i malu plavu knjižicu je ubacio u najlonsku kesu. Tankim kanapom je dobro zavezao, okačio mu oko vrata i ubacio ispod majice.
Kapetan mu je prišao - Armenski, menjamo i lokaciju. Nisam siguran da li je i Vaše večerašnje prenoćište otkriveno. Ovde ćete biti sigurni. U pitanju je moj stari prijatelj, garantujem Vam - pokazao mu je ceduljicu.
– Da li ste zapamtili? - Klimnuo je glavom. Znao je, kao što su večeras otkriveni, tako je najverovatnije i lokacija gde je trebalo da se javi otkrivena. Pokušao je da promisli ko ih je izdao, ko bi mogao to biti. Posada, sigurno ne, njih petorica su proveli poslednjih deset dana zajedno i imao je poverenja u njih. Njegova veza u Beogradu ih je i poslala u Zagreb po njega. Ko bi mogao biti?
Zavukao se ispod prvog stepeništa. Jedino što je mogao da vidi su osvetljene diplomatske tablice, koje velikom brzinom nestaju u mraku. Vraćali su se neobavljena posla. Da li su to isti ljudi iz Pariza, ili je ovo bilo samo istureno odeljenje za naš region.
Bio je zadovoljan. Plan ulaska u Beograd nije bio jednostavan kako su se on i njegovi vodiči nadali. Ali svakako je ponovo postao igla u plastu sena i imaće dovoljno vremena da završi poslove koje je planirao u Beogradu. Navikao je da ga prate, ali sem nelegalnog ulaza u zemlju, srpska policija nije imala drugog razloga da ga traži. Zamka koju su mu Rusi spremili nije uspela, tako da traganje za njim sigurno neće biti prioritet lokalnog osoblja u ambasadi.
Policijska vozila su prolazila pored njega, ni ne obraćajući pažnju na trenutno prilično neuglednu pojavu koja se vukla ka Sajmu. Najgore što je sad moglo da se desi da mu neko zatraži dokumenta, ili još strašnije, da ga u ovakvom stanju presretne kontrola u gradskom prevozu.
Došavši do autobuske stanice pomešao se sa ostalim putnicima u čekanju gradskog prevoza. Kratka kosa se već prilično isušila, dok su tamne farmerke i crna majica i dalje bile mokre, ali se to nije primećivalo. Osmatrao je ljude koji su sa njim čekali prevoz. Njihova nezainteresovanost je delovala opuštajuće. Uspeo je da se uklopi u gomilu. Ipak s vremena na vreme gledao je u pravcu reke i bulevara, da ga, kojim slučajem, neko i dalje ne traži.
U jednom trenutku su lagano krstareći pored stanice prošla policijska patrolna kola, ali znao je da ne traže njega. Premotavao je u mislima adresu i broj koju mu je kapetan dao, lomio se, da li je broj 224 ili 242. Svakako će uskoro saznati. Novi Beograd je idealno mesto da nestane, tamo ga teško bilo ko može pronaći. Njemu je bilo potrebno sutrašnje prepodne da pribavi podatke koji su mu bili neophodni. Nakon toga će ponovo napustiti Beograd, kao što je to učinio i prvi put, kad je odlazio pre skoro deset godina.
Beogradske obale su bile u mraku i uz buku brodskih motora, samo su rečni talasi mogli da se čuju. Iskoristio je tu prednost, mogao je lagano da se išunja i da niko sa obale ne primeti njegov beg. Brod, na kome je proveo poslednjih desetak dana se lagano udaljavao i činilo se mirno, plovio ka ušću Save u Dunav. U daljini je polako nestajao zvuk brundanja motora. On se sa svakim pokretom ruku, sve češće borio sa smećem koje je plutalo po rečnoj površini i prateći talase, lagano se taložilo uz beogradske obale.
Taman kad je pomislio da je blizu sigurnosti, naleteo je na ostatke drveta, koje je matica donoseći zaglavila. Nepripremljen na zamku zapetljao se u njegove grane. Batrgajući se, uspeo je da se naguta neprijatne rečne vode, ali je bar oslobodio ruke i bio samo na par zaveslaja od obale.
Začula se sirena. Zbunjeno je pogledao u pravcu reke i video policijski čamac kako glisira, kao i reflektor, koji je bio uperen ka brodu sa kog je skočio pre nekoliko minuta. Još jedna sirena se čula iz suprotnog pravca. Veći policijski brod je preprečio put i ubrzo se čulo nekoliko pucnjeva u vazduh i povici. Bio je još uvek u reci i pridržavao se za konstrukciju splava, koji je bio privezan za obalu. Istovremeno su prvi talasi, koje je napravio policijski čamac, lagano pristizali i udarali ga.
Sporadični pucnji su se utišavali i sa policijskog zvučnika se čulo: “Priđite obali, usidrite se ili ćemo morati da primenimo silu”! Na brodu na kom je do pre nekoliko minuta proveo poslednjih desetak dana, upalila su se svetla. Video je ljude kako podignutih ruku lagano izlaze na pramac. Sa policijskog broda, koji se ubrzano približavao, počele su da se promaljaju siluete maskiranih policajaca. Oni su preskočivši ogradu, prešli na sad već zauzetu palubu.
Malo se izdigao pokušavajući da vidi šta se dešava na krmi. Međutim, brod je već bio dovoljno daleko da bi mogao bilo šta da razazna. Pružio se još metar-dva i stigao do betonske obaloutvrde. Odmah je počeo rukama da grabi i da se penje na nju.
Voda se slivala sa njega, a on je još uvek gledao u pravcu svojih saputnika i sad već spojenih plovila, koja su lagano klizila ka obali. Izvukao se iz reke i napokon ispravio, kad mu je pažnju odjednom privukla buka. Usmerio je pogled u drugom pravcu, videvši da se pristaništu približavaju i policijska vozila. Rotacije su bile upaljene i blizu desetak terenaca i tamnih automobila se sjatilo ka mestu gde je trebalo da se iskrca i završi ovaj deo svog putovanja.
Upozorenje koje je stiglo samo nekoliko minuta pred ulazak u Beograd bilo je ispravno. Pored svih priprema i zataškavanja tragova, ipak su ga čekali u Beogradu. Pokušao je da razmisli, mogli su ovaj prepad da urade u Sremskoj Mitrovici i Šapcu, ali nisu. Čak su nekoliko dana bili usidreni u okolini Zasavice, ali ih niko nije dirao. Da li su uopšte znali da je ušao u Srbiju, pitao se u sebi.
Zato je planirajući povratak, izbegavao aerodrome, auto-puteve, pasoške kontrole, naplatne rampe. Nigde nisu mogli da ga presretnu, provere, fotografišu, bio je čak i poprilično spokojan. Sve do večeras kad su preko brodskog radija javili: „Plavi pas je izašao u šetnju“.
Kapetan koji je mirno stajao na svom mestu i lagano kormilareći planirao da se za nekoliko minuta usidri i pristane u Beogradu, brzo je uzeo aparat radio-stanice i odgovorio: – Da li je sam ili je sa gazdom u šetnji? Čekali su, opuštena atmosfera je odjednom postala napeta, posada se utišala, a uši izoštrile čekajući odgovor.
- Sa njima se igra i nekoliko volkosoba - čulo se sa druge strane.
Kapetan je prekinuo razgovor, okrenuvši se, brzo rekao: - Zaseda! Armenski moraćete da iskočite. Neće dozvoliti da uđete slobodni u Beograd, već sa lisicama na rukama.
Prekinuta je partija šaha, beli lovac je ostavljen usamljen na polju c4. Sat je nastavio da otkucava, brzopotezna je ostavljena da ne bude završena. Njemu je ostalo samo da posluša kapetana i da se spremi za jedini logičan potez u životnoj partiji koju je započeo pre skoro dve godine.
U tom trenutku je shvatio da mu je to jedini način da pobegne. Prva pomisao su mu bile njegove stvari. Ni one ne smeju pasti u ruke policiji, bar ne one lične. Znao je da mora i njih da se reši. Nalazio se na korak od pat pozicije, odličan je plivač, reka nije problem, mora da iznenadi svog protivnika.
- Moramo baciti laptop, moje knjige isto bacite, odeću, sve što može da bude povezano sa mnom bacite.
- Ne brinite za stvari i knjige, rešićemo ih se, ali Armenski, na kompjuteru su Vam svi podaci - rekao je jedan od članova posade.
- Bacajte, bez brige. Sve što je bilo na kompjuteru je negde i na mreži. Sigurno je sakriveno na nekom serveru, samo bacajte.
Jedan od njegovih saputnika mu je hitro skinuo sako i ispraznio džepove. Bolje da Vam bude hladno, nego da Vas natopljeni sako vuče nadole. Pasoš, novac i malu plavu knjižicu je ubacio u najlonsku kesu. Tankim kanapom je dobro zavezao, okačio mu oko vrata i ubacio ispod majice.
Kapetan mu je prišao - Armenski, menjamo i lokaciju. Nisam siguran da li je i Vaše večerašnje prenoćište otkriveno. Ovde ćete biti sigurni. U pitanju je moj stari prijatelj, garantujem Vam - pokazao mu je ceduljicu.
– Da li ste zapamtili? - Klimnuo je glavom. Znao je, kao što su večeras otkriveni, tako je najverovatnije i lokacija gde je trebalo da se javi otkrivena. Pokušao je da promisli ko ih je izdao, ko bi mogao to biti. Posada, sigurno ne, njih petorica su proveli poslednjih deset dana zajedno i imao je poverenja u njih. Njegova veza u Beogradu ih je i poslala u Zagreb po njega. Ko bi mogao biti?
Zavukao se ispod prvog stepeništa. Jedino što je mogao da vidi su osvetljene diplomatske tablice, koje velikom brzinom nestaju u mraku. Vraćali su se neobavljena posla. Da li su to isti ljudi iz Pariza, ili je ovo bilo samo istureno odeljenje za naš region.
Bio je zadovoljan. Plan ulaska u Beograd nije bio jednostavan kako su se on i njegovi vodiči nadali. Ali svakako je ponovo postao igla u plastu sena i imaće dovoljno vremena da završi poslove koje je planirao u Beogradu. Navikao je da ga prate, ali sem nelegalnog ulaza u zemlju, srpska policija nije imala drugog razloga da ga traži. Zamka koju su mu Rusi spremili nije uspela, tako da traganje za njim sigurno neće biti prioritet lokalnog osoblja u ambasadi.
Policijska vozila su prolazila pored njega, ni ne obraćajući pažnju na trenutno prilično neuglednu pojavu koja se vukla ka Sajmu. Najgore što je sad moglo da se desi da mu neko zatraži dokumenta, ili još strašnije, da ga u ovakvom stanju presretne kontrola u gradskom prevozu.
Došavši do autobuske stanice pomešao se sa ostalim putnicima u čekanju gradskog prevoza. Kratka kosa se već prilično isušila, dok su tamne farmerke i crna majica i dalje bile mokre, ali se to nije primećivalo. Osmatrao je ljude koji su sa njim čekali prevoz. Njihova nezainteresovanost je delovala opuštajuće. Uspeo je da se uklopi u gomilu. Ipak s vremena na vreme gledao je u pravcu reke i bulevara, da ga, kojim slučajem, neko i dalje ne traži.
U jednom trenutku su lagano krstareći pored stanice prošla policijska patrolna kola, ali znao je da ne traže njega. Premotavao je u mislima adresu i broj koju mu je kapetan dao, lomio se, da li je broj 224 ili 242. Svakako će uskoro saznati. Novi Beograd je idealno mesto da nestane, tamo ga teško bilo ko može pronaći. Njemu je bilo potrebno sutrašnje prepodne da pribavi podatke koji su mu bili neophodni. Nakon toga će ponovo napustiti Beograd, kao što je to učinio i prvi put, kad je odlazio pre skoro deset godina.
2.
- Beograd je večeras posebno grozan.
- Zašto gospodine Vasiljev? Isto je svaki dan.
- Ne možeš to da razumeš. Trebalo je da dođem u malu sredinu, gde život teče mirno.
- Aha, sad razumem. Nas dvojica, na našu nesreću, završili smo u ovoj ludnici.
- Upravo tako, a onda mi se još pojavi neki umetnik koga juri Moskva.
- Ko je uopšte taj čovek koga smo čekali?
- Koliko imam saznanja, izgleda da je nešto zeznuo u Moskvi.
- Nešto bitno?
- Ni meni ne pričaju sve. Iz razgovora, imam utisak, da su neke slike posredi. Međutim, kad sam pitao šta je konkretno, niko nije želeo da mi kaže.
- Ukradeno?
- Ukradeno jeste, tu i leži problem. Međutim, da li je on u pitanju ili neko drugi, to ne mogu da razumem.
- Izvinite na pitanju, ali zašto Ekselencija nije poslala još podrške za ovo večeras.
- Tako je naređeno odozgo. Ovo što nas dvojica sad pričamo, nije se ni desilo. Da li se razumemo?
- Ja sam vaš vozač. Dok ste Vi tu, mene ništa drugo ni ne zanima.
- Tako je. Ako se toga pridržavamo, sve će biti u redu. Verujem da imaš cigarete kod sebe.
- Naravno. Hoćete jednu?
- Moram da zapalim, da se smirim.
- I ja?
- Naravno, samo napred.
Uzeo je cigaretu i prinoseći plamen upaljača duboko uvukao prvi dim. Žar se presijavao u tamnoj kabini automobila. Vrteo je cigaretu između palca i kažiprta i razmišljao o sutrašnjem izveštaju. Akcija je od samog početka bila na klimavim nogama. Nije imao puno očekivanja, ali nadao se pozitivnom ishodu.
Nakon bekstva Dušana Armenskog, nije znao ni kako da naslovi izveštaj. Da li će morati da objašnjava ambasadoru svoje večerašnje postupke ili jednostavno da prećuti. Ono o čemu se ne priča, kao da se nije ni dogodilo. Morao je da se nakratko vrati u Ambasadu, da bi se javio i želeo je da što pre zaboravi ovo veče.
Tih nekoliko minuta sa par crvenih semafora brzo je proletelo. Međutim, kad je veliki crni automobil bio blizu Deligradske, zazvonio je mobilni telefon. Pogledao je na displej i prebledeo je. Vraćao se neobavljenog posla. Znao je razlog poziva iz Moskve. - Aleksej je. Izvolite, gospodine Voronceviču.
Pažljivo je slušao sagovornika i kod ulaza u Ambasadu pokazao vozaču da produži. Da obiđu bar još jedan krug, dok ne završi ovaj veoma neprijatan razgovor. Vozač je gledao u retrovizoru kako mu se izraz lica menja. Provrteo je cigaretu, uzeo dim i ispustio ga na retrovizor. Bio je svestan da šefovi ne vole kad ih krajičkom oka gledaš, u tom trenutku znaju da ih kontrolišeš. Takvo veče je bilo, pametnije je ne gledati.
- Gospodine Voroncevič, razumem ja Vas. Znam u čije ime zovete, ali Njegova ekselencija je jedva pristala i na ovo. Znam, ali bez zvaničnog odobrenja mi na tuđoj teritoriji ne smemo da budemo previše upadljivi.
- Slušajte, već drugi put gubim tog pariskog kustosa. Sad je bila prilika da ga se dočepamo, kad je na neutralnoj teritoriji, van granica Unije - urlikao je glas iz Moskve.
- Potpuno Vas razumem, ali jedva sam i ovoliko uspeo. Da li znate koliko ubeđivanja mi je bilo potrebno da izvedem i rečnu policiju i specijalce?
- I? Koji je rezultat te Vaše potrage?
- Nije bio na brodu. Sve smo pretresli i ništa nije ukazivalo da je bio prisutan. Srpska policija je privela posadu broda. Da li znate koliko je bilo teško uopšte doći do informacije da se vraća za Beograd?
- To me uopšte ne zanima. Vasiljev, dobro ste plaćeni. Dobili ste zadatak, niste ga ispunili. Želim do sutra ujutru da znam, ne da li je u Beogradu, već koje su mu namere i gde planira dalje iz Beograda.
- Naravno gospodine Voroncevič, bilo šta da saznam javljam Vam.
Veza se prekinula. Znao je da je Moskva nezadovoljna i to ga je plašilo. Mali posao van diplomatskih ingerencija je pošao u lošem pravcu. Zaleteo se i na reč prijatelja iz Moskve pokrenuo akciju za koju nije imao ovlašćenja. Ipak nisu tragali za kriminalcem koji zvecka oružjem, već za čovekom koji u svojim džepovima drži četkice za skidanje prašine.
- Okrenite kola, idemo u Ambasadu - vozač ga je poslušao, obišli su krug oko Slavije i uputili se ponovo ka Deligradskoj.
Činilo mu se da ovom ludilu nema kraja. Uskoro je počeo da se nervira. Jedan, drugi, treći semafor, bili su crveni. Ulice su bile raskopane. Iako se noć lagano spuštala, počeli su da se vrte u krug i da upadaju u saobraćajnu gužvu.
- Stani ovde! Izaći ću, moram da prošetam, moram da razbistrim glavu.
- Kažite gde Vam odgovara.
- Stani ovde, prošetaću do Ambasade.
- Razumem, gospodine - uključio je sva četiri migavca i stao u kraj ulice.
- Vidimo se, prijatno veče - izašao je iz automobila, bacio opušak na zemlju i ugasio ga desnom nogom.
Veče nije odavalo utisak da se nešto čudno događa. Zujanje automobila i buka koju su pravili, utišavali su tonove koji su mu se vrzmali u glavi. Plašio se Voronceviča, znao je da je opasan tip. Nije želeo da mu se zamera, znao je da za napredak u službi mora da bude dobar sa njim. Ukoliko želi da se skloni iz Beograda i ode na zapad, moraće da se potrudi da pronađe Dušana Armenskog. Nije bilo pitanje da li će uspeti u tome, već da li će uopšte saznati ko je taj čovek koji mu je pokvario ovo veče.
Ljudi koji su prolazili pored njega, nisu mogli primetiti ni da je Rus, ni da juri jednog njihovog zemljaka, koji se, nakon godina odsustva, vraćao u Beograd. Prišao je kapiji ambasade, radnik obezbeđenja ga je pogledao i otvorio mu vrata. Ostalo mu je da sroči večerašnji izveštaj i da ga pošalje. Valjda će sutra imati vremena za novu potragu, nadao se, a možda mu se njegov plen zauvek izmigoljio iz mreže.
Nastaviće se
- Zašto gospodine Vasiljev? Isto je svaki dan.
- Ne možeš to da razumeš. Trebalo je da dođem u malu sredinu, gde život teče mirno.
- Aha, sad razumem. Nas dvojica, na našu nesreću, završili smo u ovoj ludnici.
- Upravo tako, a onda mi se još pojavi neki umetnik koga juri Moskva.
- Ko je uopšte taj čovek koga smo čekali?
- Koliko imam saznanja, izgleda da je nešto zeznuo u Moskvi.
- Nešto bitno?
- Ni meni ne pričaju sve. Iz razgovora, imam utisak, da su neke slike posredi. Međutim, kad sam pitao šta je konkretno, niko nije želeo da mi kaže.
- Ukradeno?
- Ukradeno jeste, tu i leži problem. Međutim, da li je on u pitanju ili neko drugi, to ne mogu da razumem.
- Izvinite na pitanju, ali zašto Ekselencija nije poslala još podrške za ovo večeras.
- Tako je naređeno odozgo. Ovo što nas dvojica sad pričamo, nije se ni desilo. Da li se razumemo?
- Ja sam vaš vozač. Dok ste Vi tu, mene ništa drugo ni ne zanima.
- Tako je. Ako se toga pridržavamo, sve će biti u redu. Verujem da imaš cigarete kod sebe.
- Naravno. Hoćete jednu?
- Moram da zapalim, da se smirim.
- I ja?
- Naravno, samo napred.
Uzeo je cigaretu i prinoseći plamen upaljača duboko uvukao prvi dim. Žar se presijavao u tamnoj kabini automobila. Vrteo je cigaretu između palca i kažiprta i razmišljao o sutrašnjem izveštaju. Akcija je od samog početka bila na klimavim nogama. Nije imao puno očekivanja, ali nadao se pozitivnom ishodu.
Nakon bekstva Dušana Armenskog, nije znao ni kako da naslovi izveštaj. Da li će morati da objašnjava ambasadoru svoje večerašnje postupke ili jednostavno da prećuti. Ono o čemu se ne priča, kao da se nije ni dogodilo. Morao je da se nakratko vrati u Ambasadu, da bi se javio i želeo je da što pre zaboravi ovo veče.
Tih nekoliko minuta sa par crvenih semafora brzo je proletelo. Međutim, kad je veliki crni automobil bio blizu Deligradske, zazvonio je mobilni telefon. Pogledao je na displej i prebledeo je. Vraćao se neobavljenog posla. Znao je razlog poziva iz Moskve. - Aleksej je. Izvolite, gospodine Voronceviču.
Pažljivo je slušao sagovornika i kod ulaza u Ambasadu pokazao vozaču da produži. Da obiđu bar još jedan krug, dok ne završi ovaj veoma neprijatan razgovor. Vozač je gledao u retrovizoru kako mu se izraz lica menja. Provrteo je cigaretu, uzeo dim i ispustio ga na retrovizor. Bio je svestan da šefovi ne vole kad ih krajičkom oka gledaš, u tom trenutku znaju da ih kontrolišeš. Takvo veče je bilo, pametnije je ne gledati.
- Gospodine Voroncevič, razumem ja Vas. Znam u čije ime zovete, ali Njegova ekselencija je jedva pristala i na ovo. Znam, ali bez zvaničnog odobrenja mi na tuđoj teritoriji ne smemo da budemo previše upadljivi.
- Slušajte, već drugi put gubim tog pariskog kustosa. Sad je bila prilika da ga se dočepamo, kad je na neutralnoj teritoriji, van granica Unije - urlikao je glas iz Moskve.
- Potpuno Vas razumem, ali jedva sam i ovoliko uspeo. Da li znate koliko ubeđivanja mi je bilo potrebno da izvedem i rečnu policiju i specijalce?
- I? Koji je rezultat te Vaše potrage?
- Nije bio na brodu. Sve smo pretresli i ništa nije ukazivalo da je bio prisutan. Srpska policija je privela posadu broda. Da li znate koliko je bilo teško uopšte doći do informacije da se vraća za Beograd?
- To me uopšte ne zanima. Vasiljev, dobro ste plaćeni. Dobili ste zadatak, niste ga ispunili. Želim do sutra ujutru da znam, ne da li je u Beogradu, već koje su mu namere i gde planira dalje iz Beograda.
- Naravno gospodine Voroncevič, bilo šta da saznam javljam Vam.
Veza se prekinula. Znao je da je Moskva nezadovoljna i to ga je plašilo. Mali posao van diplomatskih ingerencija je pošao u lošem pravcu. Zaleteo se i na reč prijatelja iz Moskve pokrenuo akciju za koju nije imao ovlašćenja. Ipak nisu tragali za kriminalcem koji zvecka oružjem, već za čovekom koji u svojim džepovima drži četkice za skidanje prašine.
- Okrenite kola, idemo u Ambasadu - vozač ga je poslušao, obišli su krug oko Slavije i uputili se ponovo ka Deligradskoj.
Činilo mu se da ovom ludilu nema kraja. Uskoro je počeo da se nervira. Jedan, drugi, treći semafor, bili su crveni. Ulice su bile raskopane. Iako se noć lagano spuštala, počeli su da se vrte u krug i da upadaju u saobraćajnu gužvu.
- Stani ovde! Izaći ću, moram da prošetam, moram da razbistrim glavu.
- Kažite gde Vam odgovara.
- Stani ovde, prošetaću do Ambasade.
- Razumem, gospodine - uključio je sva četiri migavca i stao u kraj ulice.
- Vidimo se, prijatno veče - izašao je iz automobila, bacio opušak na zemlju i ugasio ga desnom nogom.
Veče nije odavalo utisak da se nešto čudno događa. Zujanje automobila i buka koju su pravili, utišavali su tonove koji su mu se vrzmali u glavi. Plašio se Voronceviča, znao je da je opasan tip. Nije želeo da mu se zamera, znao je da za napredak u službi mora da bude dobar sa njim. Ukoliko želi da se skloni iz Beograda i ode na zapad, moraće da se potrudi da pronađe Dušana Armenskog. Nije bilo pitanje da li će uspeti u tome, već da li će uopšte saznati ko je taj čovek koji mu je pokvario ovo veče.
Ljudi koji su prolazili pored njega, nisu mogli primetiti ni da je Rus, ni da juri jednog njihovog zemljaka, koji se, nakon godina odsustva, vraćao u Beograd. Prišao je kapiji ambasade, radnik obezbeđenja ga je pogledao i otvorio mu vrata. Ostalo mu je da sroči večerašnji izveštaj i da ga pošalje. Valjda će sutra imati vremena za novu potragu, nadao se, a možda mu se njegov plen zauvek izmigoljio iz mreže.
Nastaviće se