Skip to main content

U potrazi za Riberom - 1.

Skočio je sa broda. Voda nije bila hladna, samo je čudno mirisala. Nije imao vremena da razmišlja, uskočio je u tamnu i hladnu reku i krenuo je da pliva ka obali. Kad je isplivao na površinu, morao je obrisati oči od vode koja mu se slivala sa čela i odmah je odradio dva do tri zaveslaja. Sekao je obrise svetala mosta na Adi i dok je ispraćao siluetu pilona, pustio je matici da ga vuče.

Beogradske obale su bile u mraku i uz buku brodskih motora, samo su rečni talasi mogli da se čuju. Iskoristio je tu prednost, mogao je lagano da se išunja i da niko sa obale ne primeti njegov beg. Brod, na kome je proveo poslednjih desetak dana se lagano udaljavao i činilo se mirno, plovio ka ušću Save u Dunav. U daljini je polako nestajao zvuk brundanja motora. On se sa svakim pokretom ruku, sve češće borio sa smećem koje je plutalo po rečnoj površini i prateći talase, lagano se taložilo uz beogradske obale.

Taman kad je pomislio da je blizu sigurnosti, naleteo je na ostatke drveta, koje je matica donoseći zaglavila. Nepripremljen na zamku zapetljao se u njegove grane. Batrgajući se, uspeo je da se naguta neprijatne rečne vode, ali je bar oslobodio ruke i bio samo na par zaveslaja od obale.

Začula se sirena. Zbunjeno je pogledao u pravcu reke i video policijski čamac kako glisira, kao i reflektor, koji je bio uperen ka brodu sa kog je skočio pre nekoliko minuta. Još jedna sirena se čula iz suprotnog pravca. Veći policijski brod je preprečio put i ubrzo se čulo nekoliko pucnjeva u vazduh i povici. Bio je još uvek u reci i pridržavao se za konstrukciju splava, koji je bio privezan za obalu. Istovremeno su prvi talasi, koje je napravio policijski čamac, lagano pristizali i udarali ga.

Sporadični pucnji su se utišavali i sa policijskog zvučnika se čulo: “Priđite obali, usidrite se ili ćemo morati da primenimo silu”! Na brodu na kom je do pre nekoliko minuta proveo poslednjih desetak dana, upalila su se svetla. Video je ljude kako podignutih ruku lagano izlaze na pramac. Sa policijskog broda, koji se ubrzano približavao, počele su da se promaljaju siluete maskiranih policajaca. Oni su preskočivši ogradu, prešli na sad već zauzetu palubu.

Malo se izdigao pokušavajući da vidi šta se dešava na krmi. Međutim, brod je već bio dovoljno daleko da bi mogao bilo šta da razazna. Pružio se još metar-dva i stigao do betonske obaloutvrde. Odmah je počeo rukama da grabi i da se penje na nju.

Voda se slivala sa njega, a on je još uvek gledao u pravcu svojih saputnika i sad već spojenih plovila, koja su lagano klizila ka obali. Izvukao se iz reke i napokon ispravio, kad mu je pažnju odjednom privukla buka. Usmerio je pogled u drugom pravcu, videvši da se pristaništu približavaju i policijska vozila. Rotacije su bile upaljene i blizu desetak terenaca i tamnih automobila se sjatilo ka mestu gde je trebalo da se iskrca i završi ovaj deo svog putovanja.

Upozorenje koje je stiglo samo nekoliko minuta pred ulazak u Beograd bilo je ispravno. Pored svih priprema i zataškavanja tragova, ipak su ga čekali u Beogradu. Pokušao je da razmisli, mogli su ovaj prepad da urade u Sremskoj Mitrovici i Šapcu, ali nisu. Čak su nekoliko dana bili usidreni u okolini Zasavice, ali ih niko nije dirao. Da li su uopšte znali da je ušao u Srbiju, pitao se u sebi.

Zato je planirajući povratak, izbegavao aerodrome, auto-puteve, pasoške kontrole, naplatne rampe. Nigde nisu mogli da ga presretnu, provere, fotografišu, bio je čak i poprilično spokojan. Sve do večeras kad su preko brodskog radija javili: „Plavi pas je izašao u šetnju“.

Kapetan koji je mirno stajao na svom mestu i lagano kormilareći planirao da se za nekoliko minuta usidri i pristane u Beogradu, brzo je uzeo aparat radio-stanice i odgovorio: – Da li je sam ili je sa gazdom u šetnji? Čekali su, opuštena atmosfera je odjednom postala napeta, posada se utišala, a uši izoštrile čekajući odgovor.

- Sa njima se igra i nekoliko volkosoba - čulo se sa druge strane.

Kapetan je prekinuo razgovor, okrenuvši se, brzo rekao: - Zaseda! Armenski moraćete da iskočite. Neće dozvoliti da uđete slobodni u Beograd, već sa lisicama na rukama.

Prekinuta je partija šaha, beli lovac je ostavljen usamljen na polju c4. Sat je nastavio da otkucava, brzopotezna je ostavljena da ne bude završena. Njemu je ostalo samo da posluša kapetana i da se spremi za jedini logičan potez u životnoj partiji koju je započeo pre skoro dve godine.

U tom trenutku je shvatio da mu je to jedini način da pobegne. Prva pomisao su mu bile njegove stvari. Ni one ne smeju pasti u ruke policiji, bar ne one lične. Znao je da mora i njih da se reši. Nalazio se na korak od pat pozicije, odličan je plivač, reka nije problem, mora da iznenadi svog protivnika.

- Moramo baciti laptop, moje knjige isto bacite, odeću, sve što može da bude povezano sa mnom bacite.

- Ne brinite za stvari i knjige, rešićemo ih se, ali Armenski, na kompjuteru su Vam svi podaci - rekao je jedan od članova posade.

- Bacajte, bez brige. Sve što je bilo na kompjuteru je negde i na mreži. Sigurno je sakriveno na nekom serveru, samo bacajte.

Jedan od njegovih saputnika mu je hitro skinuo sako i ispraznio džepove. Bolje da Vam bude hladno, nego da Vas natopljeni sako vuče nadole. Pasoš, novac i malu plavu knjižicu je ubacio u najlonsku kesu. Tankim kanapom je dobro zavezao, okačio mu oko vrata i ubacio ispod majice.

Kapetan mu je prišao - Armenski, menjamo i lokaciju. Nisam siguran da li je i Vaše večerašnje prenoćište otkriveno. Ovde ćete biti sigurni. U pitanju je moj stari prijatelj, garantujem Vam - pokazao mu je ceduljicu.

– Da li ste zapamtili? - Klimnuo je glavom. Znao je, kao što su večeras otkriveni, tako je najverovatnije i lokacija gde je trebalo da se javi otkrivena. Pokušao je da promisli ko ih je izdao, ko bi mogao to biti. Posada, sigurno ne, njih petorica su proveli poslednjih deset dana zajedno i imao je poverenja u njih. Njegova veza u Beogradu ih je i poslala u Zagreb po njega. Ko bi mogao biti?

Zavukao se ispod prvog stepeništa. Jedino što je mogao da vidi su osvetljene diplomatske tablice, koje velikom brzinom nestaju u mraku. Vraćali su se neobavljena posla. Da li su to isti ljudi iz Pariza, ili je ovo bilo samo istureno odeljenje za naš region.

Bio je zadovoljan. Plan ulaska u Beograd nije bio jednostavan kako su se on i njegovi vodiči nadali. Ali svakako je ponovo postao igla u plastu sena i imaće dovoljno vremena da završi poslove koje je planirao u Beogradu. Navikao je da ga prate, ali sem nelegalnog ulaza u zemlju, srpska policija nije imala drugog razloga da ga traži. Zamka koju su mu Rusi spremili nije uspela, tako da traganje za njim sigurno neće biti prioritet lokalnog osoblja u ambasadi.

Policijska vozila su prolazila pored njega, ni ne obraćajući pažnju na trenutno prilično neuglednu pojavu koja se vukla ka Sajmu. Najgore što je sad moglo da se desi da mu neko zatraži dokumenta, ili još strašnije, da ga u ovakvom stanju presretne kontrola u gradskom prevozu.

Došavši do autobuske stanice pomešao se sa ostalim putnicima u čekanju gradskog prevoza. Kratka kosa se već prilično isušila, dok su tamne farmerke i crna majica i dalje bile mokre, ali se to nije primećivalo. Osmatrao je ljude koji su sa njim čekali prevoz. Njihova nezainteresovanost je delovala opuštajuće. Uspeo je da se uklopi u gomilu. Ipak s vremena na vreme gledao je u pravcu reke i bulevara, da ga, kojim slučajem, neko i dalje ne traži.

U jednom trenutku su lagano krstareći pored stanice prošla policijska patrolna kola, ali znao je da ne traže njega. Premotavao je u mislima adresu i broj koju mu je kapetan dao, lomio se, da li je broj 224 ili 242. Svakako će uskoro saznati. Novi Beograd je idealno mesto da nestane, tamo ga teško bilo ko može pronaći. Njemu je bilo potrebno sutrašnje prepodne da pribavi podatke koji su mu bili neophodni. Nakon toga će ponovo napustiti Beograd, kao što je to učinio i prvi put, kad je odlazio pre skoro deset godina.

Nastaviće se

Popular posts from this blog

U potrazi za Riberom - 3.

  Naišao je prevoz. Dugački autobus je bio prilično prazan i sem njega ušla su još dva putnika. Dvoje srednjoškolaca, koji su delili slušalice od mobilnog telefona. Išli su pribijeno, jedno uz drugo i nisu mnogo marili za druge ljude. Dobro ih je osmotrio, devojka je imala neke čudne cipele ili možda patike sa velikim platformama. Momak u starkama i dalje je bio prilično viši od nje, tako da je sve vreme bio nagnut nad njom, da joj slušalica ne bi ispadala iz uveta. Naravno to je koristio da bi se saginjao i ljubio je, ona se cerekala, nekad uzvraćajući, a nekad koketno, odbijajući ga. Seo je u prednji deo autobusa, sa desne strane, na duplo sedište. Ispred njega su bile dve starije žene, nasuprot njih, sedeo je muškarac u radničkom kombinezonu, koji se najverovatnije vraćao sa posla. Autobus je skrenuo polulevo i hvatajući petlju, penjao se ka mostu. Posmatrao je svetla na gradilištu, savsku obalu nije mogao da raspozna. Koliko je u mraku mogao videti, nazirale ...

Umesto uvoda

Zovem se Marko Mil Popović. Odmah bih pojasnio moje srednje ime, tj. Mil. Pre svega, u svetu književnosti i pisane reči postoji dosta Marka Popovića, tako da, sem mene, još trojica se bave pisanjem, plus do pre par godina najpoznatiji Marko Popović bio je naš čuveni arheolog. Da, i sa njim su me mešali. Ovako, Mil dobro zvuči, mada se u Google pretragama ponekad kao Marko Mil Popović pojavi i Marko Miljanov Popović, što realno i godi. Da, Mil je inače delimično vezano za moje porodično nasleđe i imena u mojoj porodici, a delimično zaista ima i umetnički prizvuk, zvuči anglikanski, poput Džona Stjuarta Mila. Tako da, ja sam Marko Mil Popović i dobrodošli na moj blog. Da, bar jedna rečenica i o blogu. Planiram na njemu da vas upoznam sa nekim novim pričama i da polako spremam neku novu zbirku, a u trenucima kreativne dokolice predstaviću vam i pojedine isečke iz mojih romana i već napisanih priča. ...

Topla noć beogradska

Imao je osećaj da je ponovo lagao. Nije bilo namerno, jednostavno desilo se. Nije sad baš bila griža savesti, ali mogao je biti iskreniji. Ustao je iz kreveta i otišao na terasu. U neka ranija i sretnija vremena zapalio bi cigaru, ali nisu mu mnogo falile, jednostavno samo je duboko uzdahnuo i gledao u pravcu reke. Svetla velegrada su se ogledala u reci, a on je i dalje razmišljao da li je bio samo neiskren ili je bio lažov. Zašto je morao da kaže da mu se dopada njen tekst i zašto joj je rekao da ga slobodno objavi. Znao je da je to težak bofl, ali kako joj reći da je netalentovana. U tom prvom trenutku mu je izgledalo mnogo lakše, praktičnije da ne koristi energiju na razmišljanje i slaganje misli koje bi bile adekvatne, iskrene i možda bolne. Udahnuo je duboko i dok je izdisaj uzlazio iz njegovih pluća, prelazeći preko resice i izlazeći kroz usta začuo je dubok gromki glas. Pretoplo je noćas u Beogradu! Okrenuo se prema pravcu odakle je d...

Jovan Viktorović 21.01.1893. - 20.10.1944. (16.05.1946.) god.

  Uvod Jedan od najznačajnijih i najuglednijih žitelja Čukarice iz prve polovine 20. veka, sem što je bio dvorski apotekar, Jovan Viktorović je bio i dugogodišnji odbornik skupštine grada Beograda, jedan od osnivača Rotari kluba u Beogradu kao i veliki dobrotvor i humanitarni radnik.   Viktorovićeva vila Porodično vezan za Matiju Bana (bio je oženjen njegovom praunukom Milicom), nastavio je Banovo delo, tako je između ostalog bio darodavac placa za izgradnju škole Josif Pančić, kao i jedan od ljudi koji su finansirali izgradnju škole. Bio je vlasnik vile, sigurno najlepše kuće predratnog Banovog brda na adresi Požeška 28, u kojoj se već 80 godina nalazi, prvo vrtić, a potom i uprava Predškolske ustanove Čukarica. Poput svog vlasnika i sama vila je imala interesantnu sudbinu, koja je isto tako zanimljiva za našu priču. Takođe, prvo njegov otac Mihajlo, a nakon njegove smrti Jovan, bili su vlasnici apoteke na Prestolonasledn...

U šetnji sa piscem, treći deo

Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog. Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog. Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo. Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti. Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem. Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je. Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu? Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde. Ali nisam ovde bila deset...