- Beograd je večeras posebno grozan.
- Zašto gospodine Vasiljev? Isto je svaki dan.
- Ne možeš to da razumeš. Trebalo je da dođem u malu sredinu, gde život teče mirno.
- Aha, sad razumem. Nas dvojica, na našu nesreću, završili smo u ovoj ludnici.
- Upravo tako, a onda mi se još pojavi neki umetnik koga juri Moskva.
- Ko je uopšte taj čovek koga smo čekali?
- Koliko imam saznanja, izgleda da je nešto zeznuo u Moskvi.
- Nešto bitno?
- Ni meni ne pričaju sve. Iz razgovora, imam utisak, da su neke slike posredi. Međutim, kad sam pitao šta je konkretno, niko nije želeo da mi kaže.
- Ukradeno?
- Ukradeno jeste, tu i leži problem. Međutim, da li je on u pitanju ili neko drugi, to ne mogu da razumem.
- Izvinite na pitanju, ali zašto Ekselencija nije poslala još podrške za ovo večeras.
- Tako je naređeno odozgo. Ovo što nas dvojica sad pričamo, nije se ni desilo. Da li se razumemo?
- Ja sam vaš vozač. Dok ste Vi tu, mene ništa drugo ni ne zanima.
- Tako je. Ako se toga pridržavamo, sve će biti u redu. Verujem da imaš cigarete kod sebe.
- Naravno. Hoćete jednu?
- Moram da zapalim, da se smirim.
- I ja?
- Naravno, samo napred.
Uzeo je cigaretu i prinoseći plamen upaljača duboko uvukao prvi dim. Žar se presijavao u tamnoj kabini automobila. Vrteo je cigaretu između palca i kažiprta i razmišljao o sutrašnjem izveštaju. Akcija je od samog početka bila na klimavim nogama. Nije imao puno očekivanja, ali nadao se pozitivnom ishodu.
Nakon bekstva Dušana Armenskog, nije znao ni kako da naslovi izveštaj. Da li će morati da objašnjava ambasadoru svoje večerašnje postupke ili jednostavno da prećuti. Ono o čemu se ne priča, kao da se nije ni dogodilo. Morao je da se nakratko vrati u Ambasadu, da bi se javio i želeo je da što pre zaboravi ovo veče.
Tih nekoliko minuta sa par crvenih semafora brzo je proletelo. Međutim, kad je veliki crni automobil bio blizu Deligradske, zazvonio je mobilni telefon. Pogledao je na displej i prebledeo je. Vraćao se neobavljenog posla. Znao je razlog poziva iz Moskve. - Aleksej je. Izvolite, gospodine Voronceviču.
Pažljivo je slušao sagovornika i kod ulaza u Ambasadu pokazao vozaču da produži. Da obiđu bar još jedan krug, dok ne završi ovaj veoma neprijatan razgovor. Vozač je gledao u retrovizoru kako mu se izraz lica menja. Provrteo je cigaretu, uzeo dim i ispustio ga na retrovizor. Bio je svestan da šefovi ne vole kad ih krajičkom oka gledaš, u tom trenutku znaju da ih kontrolišeš. Takvo veče je bilo, pametnije je ne gledati.
- Gospodine Voroncevič, razumem ja Vas. Znam u čije ime zovete, ali Njegova ekselencija je jedva pristala i na ovo. Znam, ali bez zvaničnog odobrenja mi na tuđoj teritoriji ne smemo da budemo previše upadljivi.
- Slušajte, već drugi put gubim tog pariskog kustosa. Sad je bila prilika da ga se dočepamo, kad je na neutralnoj teritoriji, van granica Unije - urlikao je glas iz Moskve.
- Potpuno Vas razumem, ali jedva sam i ovoliko uspeo. Da li znate koliko ubeđivanja mi je bilo potrebno da izvedem i rečnu policiju i specijalce?
- I? Koji je rezultat te Vaše potrage?
- Nije bio na brodu. Sve smo pretresli i ništa nije ukazivalo da je bio prisutan. Srpska policija je privela posadu broda. Da li znate koliko je bilo teško uopšte doći do informacije da se vraća za Beograd?
- To me uopšte ne zanima. Vasiljev, dobro ste plaćeni. Dobili ste zadatak, niste ga ispunili. Želim do sutra ujutru da znam, ne da li je u Beogradu, već koje su mu namere i gde planira dalje iz Beograda.
- Naravno gospodine Voroncevič, bilo šta da saznam javljam Vam.
Veza se prekinula. Znao je da je Moskva nezadovoljna i to ga je plašilo. Mali posao van diplomatskih ingerencija je pošao u lošem pravcu. Zaleteo se i na reč prijatelja iz Moskve pokrenuo akciju za koju nije imao ovlašćenja. Ipak nisu tragali za kriminalcem koji zvecka oružjem, već za čovekom koji u svojim džepovima drži četkice za skidanje prašine.
- Okrenite kola, idemo u Ambasadu - vozač ga je poslušao, obišli su krug oko Slavije i uputili se ponovo ka Deligradskoj.
Činilo mu se da ovom ludilu nema kraja. Uskoro je počeo da se nervira. Jedan, drugi, treći semafor, bili su crveni. Ulice su bile raskopane. Iako se noć lagano spuštala, počeli su da se vrte u krug i da upadaju u saobraćajnu gužvu.
- Stani ovde! Izaći ću, moram da prošetam, moram da razbistrim glavu.
- Kažite gde Vam odgovara.
- Stani ovde, prošetaću do Ambasade.
- Razumem, gospodine - uključio je sva četiri migavca i stao u kraj ulice.
- Vidimo se, prijatno veče - izašao je iz automobila, bacio opušak na zemlju i ugasio ga desnom nogom.
Veče nije odavalo utisak da se nešto čudno događa. Zujanje automobila i buka koju su pravili, utišavali su tonove koji su mu se vrzmali u glavi. Plašio se Voronceviča, znao je da je opasan tip. Nije želeo da mu se zamera, znao je da za napredak u službi mora da bude dobar sa njim. Ukoliko želi da se skloni iz Beograda i ode na zapad, moraće da se potrudi da pronađe Dušana Armenskog. Nije bilo pitanje da li će uspeti u tome, već da li će uopšte saznati ko je taj čovek koji mu je pokvario ovo veče.
Ljudi koji su prolazili pored njega, nisu mogli primetiti ni da je Rus, ni da juri jednog njihovog zemljaka, koji se, nakon godina odsustva, vraćao u Beograd. Prišao je kapiji ambasade, radnik obezbeđenja ga je pogledao i otvorio mu vrata. Ostalo mu je da sroči večerašnji izveštaj i da ga pošalje. Valjda će sutra imati vremena za novu potragu, nadao se, a možda mu se njegov plen zauvek izmigoljio iz mreže.