Opsovao je u sebi i istrčao iz kancelarije. Mali lift je već bio prepun, a tri raspričane starije gospođe su svojom pričom samo pojačavale stisnutost u toj maloj kutiji. Nameštao je frizuru, sređivao revere od kaputa, na muzgavom ogledalu proveravao da li je zarazni osmeh isti kao dok je on bio student.
Izašao je iz zgrade i nonšalantnim, dodao bi istovremeno opakim korakom krenuo ka parku, smišljajući kako sesti sasvim slučajno pored nje. Na primer, izvući novine, kao čitati ih i onda sasvim slučajno pitati za knjigu, a ostalo je već laganica i deo njegovog iskustva.
Sa velikom dozom samouverenosti je skrenuo ka parku, osmeh mu je činio lice sjajnim i sigurnim u zamisao. Skrenuo je iza zidića i umesto devojke sa knjigom u rukama, stajao je samo tetrapak soka od borovnice i prazna klupa.
Razočarenje i to sa razdvajanjem te tužne reči na slogove.
Izvadio je telefon iz džepa i okrenuo Petra. Telefon je uporno zvonio, ali Petar se nije javljao. Bio je odlučan, zvaće ga dok mu se ne javi. Veza se prekinula. Ponovo ga je okrenuo, zvonilo je: Baš ti hvala! Džaba sam izlazio!
Bre, čovek od tebe ne može ni do toaleta. Čekaj da uđem u kancelariju.
Gledao je u pravcu njihovog simsa i napokon je video Petrovu glavu. I?
Šta bre i?
Bezveze sam izlazio.
Tupadžijo, okreni se.
Naglo se okrenuo i video devojku ispred sebe.
Izvinite, zaboravila sam tetrapak da ponesem, da ga bacim, ako biste mogli...
Prekinuo je vezu. Bio je zbunjen. Šta li je rekao Petru u telefon? Da li ga je čula? Da li ju je spominjao.
Maše vam kolega.
Pogledao je ka prozoru, video je Petra da se ceri i umire od smeha. Kako to mislite, nije mi kolega, rekao je poluzbunjeno, polu iznervirano.
Pa gledam vas već danima kako stojite naslonjeni na prozor, pretpostavila sam da ste kolege.
Oblio ga je hladan znoj. Šta sad da kaže. Razmišljaj, razmišljaj. Da, ukapirao je: On mi je šef, kako britko i genijalno razmišljanje, pomislio je.
Zar to nije isto, rekla je sa blagim osmehom.
Pa skoro, pa jeste, ali i nije. Mada, da, da, jeste, u pravu ste.
Otkud vi dole? ispitivački ga je pitala.
Spustio je pogled i video tetrapak: Video sam da vam je ostao sok, pa rekoh da bacim ambalažu. Nije ni mogao pomisliti da neko može tako glupavo, ne, ispravnije je tupavo da se oseća.
Pa upravo sam se vratila da ga bacim. Ne dešava mi se to, ali eto knjiga, čekam termin za ispit i dok malo obnavljam gradivo, malo se nerviram.
Kad je ispit? Danas?
Da, za pola sata. Što pitate?
Da držim fige, da biste položili. Ukoliko mi daš telefon, rado bih posle proverio kako si prošla.
Telefon sam skoro kupila, ne mogu da ga dam, ali broj, njega ću rado dati.
Hteo je nešto mudro da kaže, ali je shvatio da je pametnije da prećuti. Upisala je na ceduljici broj i dala mu.
Kolega, ustvari šef ti maše.
Pogledao je u Petrovom pravcu. Video je kez od uva do uva. Bilo kog drugog dana bi mu smetao, ali sad je poželeo da bude opušten. Mahni i ti njemu, nek taj pozdrav bude dobar znak pred ispit.
Da što da ne, ali bolje zajedno da mašemo, da ne bude da sam neka lujka.
Mahali su Petru, na čijim usnama se videlo da objašnjava koleginicama da je mališa uspeo. Ona se okrenula ka njemu i zadržala dah.
Moram da krenem na ispit.
Pogledao je na sat. Čujemo se za dva sata. Trebalo bi proslaviti.
Nadam se. Hvala. Moram krenuti.
Da, da, i ja moram nazad na posao.
Tetrapak?
Ne, ne, ja ću.
Da, zbog njega si i sišao, rekla je sa osmehom.
Između ostalog, i on se smeškao, vidimo se vrlo brzo i srećno.
Krenula je ka stepeništu i uputila se ka fakultetu. Zgodna devojka, rekao je za sebe, ali ne na glas. Pomislio je, još jedan sunčani aprilski dan, i onda kažu ljudi da je romantika precenjena. Do vraga, sad je rekao na glas, izvukao je mobilni telefon i ponovo pozvao Petra.
Šta je, šmekeru?
Imaš li para na zajam?
Mališa, za tebe uvek. Nego ne vuci se, nego trči gore i sve da nam ispričaš.