Marko Mil Popović

Pešačko ostrvo i još ponešto .   Pešačko ostrvo i još ponešto Čuo je škripu guma. Do sada nije obraćao pažnju na saobraćaj koji je tekao glavnom ulicom, samo je piljio u semafor i čekao da se upali zeleno svetlo za pešake. Okrenuo se i video golobradog mladića kako pokušava da ubaci brzinu u rikverc i da auto koji je proklizao do pešačkog prelaza, da vrati metar, metar i po unazad. U tom trenutku se upalilo zeleno svetlo, taman kad je pomislio da krene, osetio je nečiju ruku na ramenu. To je bio kolega sa prethodnog posla. Nasmejali su se jedno drugom i u prolazu ovaj ga je pitao kako si, šta ima novo. Uspeli su da prozbore nekoliko rečenica i brzinski su pokušali da se vrate na svoje zamišljene maršrute. Mahnuo mu je i krenuo. Na žalost tih nekoliko banalnih i ne baš smislenih reči i rečenica ga je usporilo. Dok je prelazio deo ulice sa strane na kojoj se nalazio, već je krenulo da se pali zeleno svetlo za vozila, dok se ono drugo manje...

Među šesnaest priča, koliko ih se nalazi u ovoj zbirci, sabralo se mnoštvo detalja koji se, koliko god da se rasipaju u svojoj razuđenosti, ujedno i spajaju u celinu savremenog života prestonice. U njima žive obični, urbani ljudi, od kojih se neki provlače kroz više priča, balansirajući na tankom žiletu sreće i tuge, prošlosti i budućnosti, podsvesti i svesti, smisla i besmisla, u večitoj potrazi za ljubavlju i receptom kako da im ona ne izmakne. Ova knjiga se, po svemu sudeći, može čitati i kao odraz našeg vremena, naših nada, strahova i stremljenja – jer daje sliku, ali i priliku nama samima u beskrajnom lavirintu želja i mogućnosti sa kojima se budimo i ležemo, u kolotečini dana koju zovemo život. Priče iz ove zbirke mogle bi se posmatrati i kroz nekoliko žanrova, pri čemu prednjače psihološki, a zatim i ljubavni motivi. U neku ruku, svaka priča mogla bi se podvesti pod psihološku, ali su najupadljivije one u kojima se kroz snove potkradaju najdublje...

Kao i uvek previše razmišljaš, prilazio mu je, noseći u desnoj ruci bocu nekog pića i dve čaše. Da li da kažem dobro jutro, rekao bih da je sunce tek izašlo. Može, može, dobro jutro baš lepo zvuči. Nego Pisac, otkud ti u mom snu. Pa upravo si mi ukrao nekoliko rečenica iz knjige, greh bi bio da se i ja ne pojavim. Zastao je na trenutak. Da li sam te citirao? Od reči do reči. Odavno mi se nije desilo da neko zna napamet moju knjigu. Pa rekoh, red je da pozdravim čoveka koji sem što zna, istovremeno i sanja moju knjigu. Super, mada šteta što je ovo samo san. Ma snovi su nekad i više nego dobri. Nego – pogledao je u pravcu flaše – Izvini, samo je ovo ostalo u šanku. Martel, sedam godina star. Nekad je bilo boljih pića, ali i ovo će prijati. Spustio je čaše na stenu i nasuo im po više od pola. Da nije malo rano? Nikad nije rano, a i voleo bih da naz...

Lepo mesto. Napokon. Posle svih onih košmara kroz koje je prošao, napokon nešto lepo da sanja. Zamislio se. Sanjam! Da sanjam i svestan sam toga. Mozak mi se još nije skroz isključio. To je i dobro i loše. Nastala je pauza. Obasjavalo ga je sunce. Počeo je da šeta, prelepo jezero. Nekoliko mlađih devojaka je prošlo pored njega. Zakikotale su se i produžile svojim putem. Spustio je pogled, bio je pristojno obučen. Isto kao i juče na poslu. Plava košulja sa ruskom kragnom. Farmerke! Brzo je spustio pogled na šlic, bio je zakopčan. Odahnuo je, dobro je. Pogledao je u pravcu stopala, imao je ganc nove martinke. Konac se žutio, bile su skroz nove, presijavale su se. Pomislio je, otkud mi martinke, nisam ih nosio barem pet ili šest godina. Ma to je skroz dobro, čak nisu ni teške, osećao je da lebdi. Bacio je pogled ponovo u pravcu jezera, zaista je bilo prelepo. Video je pri dnu veliku stenu u obliku kocke, krenuo je da se spušta ka njoj...