Marko Mil Popović

Da, Crna lala - nastavila je - pravo remek delo, a ipak nije toliko komercijalno. Okrenula se u njegovom pravcu - sve što radimo je nekako previše, preterano, čak i Vladanova razdraganost. Znaš, pozvala ga je da se približi - da nije ovako preteran, Marina bi ga mnogo manje maltretirala, mnogo ranije bi mu se predala. Znači muškarac mora biti malo manje napadan. Ali kako onda da ti stavi do znanja da mu se dopadaš. Postoji ta granica gde žena zna. Oseti se. I kad osetiš, šta onda radiš? Razmišljam da li da dam šansu ili ne. Bude li kad komplikovano? - prilično je ozbiljno pitao. Uvek je komplikovano - nasmejala se. Znaš, večeras sam bar deset puta odlučila da ne dođem na promociju. Zbog mene? Između ostalog. Mada, znaš, najgore je doći na promociju automobila koji vredi kao tvojih deset godišnjih plata i da se kao i svi - pokazala je rukom preko sale - ostali pretvaraš da ćeš ga kupiti. Naše mušte...

Da te upoznam, ovo je Marina. Marina, imam čast da te upoznam sa jednim pravim i uz to živim književnikom. Nežno mu je pružila ruku. Gledala je u njegovom pravcu, iz malih zelenkastih očiju se video ispitivački pogled... Oh, hvala vam, nisam znala da me je uopšte spominjao. Moj drugar je sramežljiv, ali i iskren. Razvukao je osmeh gledajući druga kako iz ladno bele, prelazi u crvenu fazu lica. Naravno da sam iskren, to mi je i srednje ime... Da, da, naravno, svakako. Pogledao je u dosta izražajnije lice devojke, koja je prilično nepoverljivo gledala u njegovom pravcu. On je tek sad shvatio da se nalazi na dvostrukom sastanku... I batice šta kažeš, glamurozno, zar ne? Ni ne možeš zamisliti šta smo sve morali da uradimo da bi ovo ovako izgledalo. Da, da, vrlo elegantno. Dosta ste novca uložili... Moguće, moguće, nadamo se... Pogledao je u pravcu svoje večerašnje pratilje... Batice, Marina i ja moramo da dočekamo još neke goste, a vas dvoj...

Proveravao je dugmad na svojoj košulji. Na desnom rukavu je bilo zakopčano na drugoj rupici, pomislio je, dobro je. Međutim, na levoj ruci se prešao, ta druga rupica mu je stezala ruku, u stvari stezala je sat, koji je nosio. Otkopčao je dugme i provlačeći ga kroz prvi otvor, napravio je više mesta. Promrdao je ruku i pogledao na svoj sat. Ostalo je još tri minuta do dvadeset časova. Okrenuo se ka velikim staklenim vratima, pogledao je u svoj odraz. Pomislio je opa, opa, izgledam ko prokleti tajni agent. Namestio je kravatu i okrenuo se u pravcu hotelskog parkinga. Tražio je pogledom Vladana, koji inače nije imao običaj da kasni, ali eto danas izgleda da će zakasniti. Njegova ideja je i bila da se zajedno pojave na promociji novog modela automobilske kuće iz Štutgarta. Nije baš bio ljubitelj nemačkih automobila, ali znao je da su Nemci široke ruke na ovakvim dešavanjima. Vrteo je film, realno večeras nije ni imao ništa pametnije ni da radi. Teška odluka, ili g...

Primetila je da gazi tucanikom. Držao ju je pod rukom, osećala je miris njegovog parfema. Gledala ga je, zaista odavno nije uživala u muškom društvu. Međutim vrzmalo joj se u glavi zašto je posle toliko godina ponovo na Kosančićevom vencu i zašto pod rukom drži Miloša Crnjanskog. Mlada damo, ti dobro znaš ko je voleo da šeta Kosančićevim vencem i ko je voleo da čita, to nisam ja rekao, već citiram njega, najvećeg Miloša Crnjanskog. Gledala ga je, bilo ju je po malo sramota. Bila je svesna s kim je ovde dolazila, ali sve se nadala da to nije istina. - Pa znam, ali ipak, bilo mi je malo glupo. Nikad nemoj da ti bude glupo. Ne smeta što sam prešao na ti. Ne, ne, ne, nikako, ali da li ja smem. Jesam, kako je on voleo da kaže najveći, ali prelepe žene uvek mogu da budu na ti sa mnom, čak, neophodno je. Kod Hiperborejaca, pa da, tako elegantno ste u Rimu izgledali. Zašto nismo u Rimu? Tvoj je san, ti si htela da budeš ovde. Ali nisam ovde bila deset...