Marko Mil Popović

                  Iz dva ogromna dimnjaka i dalje je kuljao crni dim. Usidrili su se, lučki grad Salonika ga je čekala. Put iz Napulja je bio naporan. Oluja koja im je bila stalni pratilac prvo ih je na nekoliko dana usidrila u Kataniji, a onda, zbog opravke parnih mašina, morali su da se zadrže u Atini još celu nepredviđenu nedelju. Ali napokon je stigao, spustio je nogu na tlo drevne Salonike. Drvene i kamene kuće su se pružale svuda dokle je pogled dopirao. Na tlu umiruće imperije osećao se užurbani ritam severnog Levanta.        Morao je pobeći iz Francuske. Ni u Napulju nije bilo sigurno. Međutim, znajući da u Saloniki i okolini živi mnogobrojna kolonija njegovih sunarodnika, nadao se da će moći da se uklopi u okolinu i da nastavi sa svojim poslovima.          Momak je vukao dva ogromna kovčega u kojima se nalazilo njegovo celokupno bogatstvo. - Profesore De Kolo, da li i ovo no...

            Ušao je u Daničin stan, nekada davno i njihov zajednički. Sedam lepih godina, kao i poslednje dane pred odlazak iz Beograda proveo je u njemu.             Kad su krenuli da se zabavljaju nije bio siguran da li želi da živi sa njom, koristio ga je kao povremeno prenoćište. Tada mu je to izgledalo kao prava studentska ljubav. On je bio beogradsko dete sigurno, ušuškano u roditeljskom domu, dok je ona došla iz manje sredine, iz unutrašnjosti sa naumom da u Beogradu završi studije i zaposli se u muzeju u svom rodnom gradu.            Oboje su odustali od svog nauma. Na četvrtoj godini krenuli su da rade honorarno kod čuvenog antikvara i trgovca umetničkim delima Alekse Perovića. Samo njegovo preseljenje kod nje nije bilo njihova ideja, već mentorova igra sa dvoje mladih ljudi. Iskoristio je trenutak, upravo sklopljen dobar posao, napravivši ne proslavu već feštu, par gutljaja...

          Žurno koračajući ušao je u zgradu nekadašnje Stare kasarne, u kojoj je već godinama bio smešten bitoljski muzej. Monumentalnost te zgrade, njen istorijski značaj, kao u ljudi koji su nekada u njoj boravili su upotpunjavali estetski izgled ove prelepe građevine. Debeljuškasti gospodin je protrčavao pored spomen-sobe Mustafe Kemala Ataturka kad ga je kolega zaustavio. - Vasilevski, javite se direktoru. Čuo je da sutra putujete za Ohrid, najverovatnije nešto želi od Vas.           Zastao je, nije očekivao da će danas morati da se zadržava na poslu. Sve obaveze je prebacio za sledeću nedelju, nije znao šta može da očekuje. Žurno je krenuo u svoju kancelariju po dokumentaciju koju je sutra planirao da ponese u Ohrid i da produži do direktora. Otključao je stočić, koverta je bila dobro zalepljena i krenuo je ka kabinetu.           - Uđite, Vasilevski, čekaju Vas već više od pola sata - rekla je...

          Počela je da vrišti. Bila je uplašena, bila je usamljena. Još jutros je bila u svojoj kući, sa svojim roditeljima. Majka ju je tešila, dok je otac, kako samo očevi znaju gledao je suznih očiju iz kojih je isijavala ljubav prema svojoj jedinici. Plašila se, morala je da ide u bolnicu, na preglede koji su trebali da traju narednih nekoliko dana. Prvi put je trebala biti bez roditelja, prvi put se odvojiti od njih, prvi put su joj rekli da je bolesna, nije do tada znala šta to znači. I sad odjedanput, majka ju je pakovala, spremala za odlazak u bolnicu i ostanak dve ili tri noći bez nje, bez njenog zagrljaja, bez očeve priče za laku noć i onog poljubca, zbog kog je volela buditi se.           Velika prostorija, sa još većim prozorima, čudan miris sa kojim se do sad nije susretala, nepoznati krevet i još tri nepoznata prazna kreveta. Bila je sama u bolničkoj sobi, ne bila je usamljena u mraku, bez igde ikoga. Medicinska s...