Marko Mil Popović

                                           Lagano je zatvarao prozor od spavaće sobe, mada istini za volju, ta spavaća soba mu je istovremeno bila i trpezarija, radna soba, kao i dnevni boravak. Svakako voleo je taj deo svog stana, doduše šta je drugo i mogao voleti, mali hodnik, još manju kuhinju ili kupatilo. Mada, moguće, bar je kupatilo bilo prostrano, sa lepom kadom za kupanje, veš mašinom, malim lavaboom, kao i klozetskom šoljom, koju je ako ćemo iskreno govoriti možda i najviše voleo. Okrenuvši ručku od prozora zaustavio je i dotok zvukova koji su dolazili od spolja. Osetio je mir i osluškivao tek po koji zvuk, koji je dolazio iz komšinog stana. Tek komša je bio priča za sebe. Profesor francuskog jezika, bez stalnog zaposlenja, ali uvek u nekim akcijama. Proćelavu glavu je uvek sakrivao raznoraznim kačketima i naravno da nikad nikom nije želeo da prizna da je prevalio pedesetu godinu. Takve stvari su tek na kraju mogle biti otkrivene. Kroz njegov stan je prodefi...

Opsovao je u sebi i istrčao iz kancelarije. Mali lift je već bio prepun, a tri raspričane starije gospođe su svojom pričom samo pojačavale stisnutost u toj maloj kutiji. Nameštao je frizuru, sređivao revere od kaputa, na muzgavom ogledalu proveravao da li je zarazni osmeh isti kao dok je on bio student. Izašao je iz zgrade i nonšalantnim, dodao bi istovremeno opakim korakom krenuo ka parku, smišljajući kako sesti sasvim slučajno pored nje. Na primer, izvući novine, kao čitati ih i onda sasvim slučajno pitati za knjigu, a ostalo je već laganica i deo njegovog iskustva. Sa velikom dozom samouverenosti je skrenuo ka parku, osmeh mu je činio lice sjajnim i sigurnim u zamisao. Skrenuo je iza zidića i umesto devojke sa knjigom u rukama, stajao je samo tetrapak soka od borovnice i prazna klupa. Razočarenje i to sa razdvajanjem te tužne reči na slogove. Izvadio je telefon iz džepa i okrenuo Petra. Telefon je uporno zv...