Marko Mil Popović

    Drugarica joj je prekinula razgovor, kako je i započela, bez dobar dan i doviđenja. Ništa čudno. Ugasila je svoju cigaretu, ušla je u salu broj četiri. Zgodna srednjovečna gospođa se spremala da održi predavanje. Oko njenog laptopa i projektora muvao se mladić koji je spojio ta dva uređaja i proveravao da li je sve dobro.      Gledala ih je. Da li je njena prijateljica pričala o ovo dvoje. Nisu joj baš skladni, lik bi bolje njoj pristajao, nego ovoj nafrakanoj. Mada zgodna je. Pomislila je, ma daj, ovo dvoje sigurno nisu ono dvoje. Mada, možda i jesu. Bila je spokojna, bar će tokom dosadnog predavanja imati o čemu da razmišlja.     U tom trenu mladić je lagano pomilovao ruku svoje saradnice, možda šefovice. Nasmejala mu se i gledala u njegovom pravcu dok se udaljavao.     Pitala se, da li je to taj par ili ne. Mora da nazove svoju prijateljicu. Uh kakav dan, samo da je ovo dvoje ne provale da zna. Mada ko u stvari uopšte bilo št...

   Otišao je u pravcu svoje kancelarije, ostavljajući je samu i u razmišljanju. Da li je stroga i prema sebi i prema njemu što neće da izađe na sastanak sa njim. Bio je zgodan, malo blesav, ali pozitivan. Da li je zaista izbirljiva, da li zaista čeka princa na belom konju. Da li će umreti sama bez igde ikoga. A šta, ako, dok se ona nećka i on pronađe neku koja bi želela biti sa njim.     Za trenutak je zastala, prošlo joj je kroz glavu, zašto uopšte razmišlja o svom kolegi, da li ozbiljno razmišlja o njemu, ne zašto je počela ozbiljno razmišljati. Trgla se iz razmišljanja, uzela je telefon i okrenula jedan broj.    Halo, ja sam. Zamisli šta sam sad čula.    Dobar dan i tebi, hajde pričaj.    Znaš mog kolegu, što sam ti pričala, da me je zvao na sastanak i što sam ga odbila iz dobro poznatih razloga.    Rekla sam ti da nisi fer prema dečku. Ako ga ti nećeš, daj ga meni.    Ne može, on je moja zlatna rezerva. Nego,...

   Izašao je iz taksija i pružio korak do svoje firme. Ne više od pedesetak koraka, taman dovoljno da prošeta i krene da radi. Iako nije bio svedok onoga o čemu mu je taksista pričao, ponovo mu se pojavio osmeh na licu. Stigao je do ulaznih vrata i popeo se gore na sprat, gde su se i nalazile kancelarije. Naleteo je na koleginicu, koja je uveliko radila, ali kad ga je videla podigla je glavu i sa osmehom mu poželela dobrodošlicu.    Kasniš, a nasmejan si, uglavnom kad zakasniš imaš neku tužnu priču, međutim...    Ma taksista me je malo oraspoložio!    Daaaaa?    Ma ništa specijalno.    Mora biti, čim se smeškaš.    Njegove mušterije, hvatali su se se i ljubili na zadnjem sedištu njegovog taksija.    Ja mislila neka pikanterija, a ono redovne aktivnosti.    Tetka imala oko četrdesetpet, klinac oko trideset.    Ooooo, to menja stvar. Znači “Milfače” uzimaju momke nama neudatima.   ...

   Taksi je stao. Mladić je platio i lagano su izašli. Taksista je sa čuđenjem gledao, sve mu je bilo jasno, ali ipak je nekoliko puta zavrteo glavom. Od jednom su mu se iskolačile oči. Mladić je svoju šefovicu tako jako uštinuo za zadnjicu, da je ovaj bio siguran da će joj ostati modrica na levom guzu.    U tom trenutku je neko krenuo da otvara vrata od taksija: Da li je slobodno!?     I dalje zbunjen, klimnuo je glavom i pustio novu stranku u auto.    Dokle ćete?    Idem na Konjarnik, ugao Vojislava Ilića i Ustaničke, za posle dogovorićemo se.    Idem na Gazelu, može?    Može. Samo da stignemo na vreme. Ima li gužve?    Ma gužve nema, nego sad  mi se  desilo nešto čudnovato.    Mušterija se okrenula ka njemu. - Šta to može taksistu da iznenadi?    Možda ste videli moje predhodne mušterije?    Ne, izvinite, u frci sam bio, samo mi je bilo bitno da pronađem slobod...